Kuvarska motorika na nuli: Čime se on, u stvari bavi?

Kopati se može bilo šta i bilo gde. U zemlji vampira iskopavanje ima mitsku konotaciju, Topalovići su kopali zarad mrtvačkih sanduka. Lakše je bilo iskopati stari kovčeg, izbaciti mrtvaca na suvo da se snalazi kako zna i ume.

Zatim ofarbati to drveno odelo, nalakirati i pustiti u njega novog stanara. Sava Savanović, pokojni vodeničar iz Nemenikuća, još je živ i neuhvatljiv za nove putnike u središte zemlje.

„Kopaćemo“ je novo patriotsko udruženje, zaduženo za snabdevanje materijalom bez koga nisu mogući opela i parastosi na najvišem nivou. Oni što ne daju da se kopa, samim opiranjem spremaju neprekidni atentat na Vladaoca, koji sebe bez zastoja oplakuje. I to potresnim glasom nesnosne narikače, koja se zacenila od tuge.

Najveća je žalost nad sobom, dok potresen zamišljaš kako bi te ožalila služinčad a onda sliniš od radosti i očaja. Zbog toga i moje skromno uverenje da tajno podzemno preduzeće „Kopaćemo“, nema nikakve veze sa rudarenjem, nego sa poslovima oko znamenitih postojećih i dolazećih srpskih mrtvaca, uvidom u njihovo opšte stanje i elan, kako bi se nakupila iskustva za slučajeve najezde svežih snaga u renovirano podzemlje.

O kopačima se navodno ne zna ništa a oni o svima znaju sve. Iz svoje pozicije ispod nivoa tla, najbolje vide nakane da se ruši nepostojeći ustavni poredak, a naročito onaj koji ga je srušio. „Kopaćemo“ će svojim motikama, ašovima, budacima, bušilicama i eksplozivom sprečavati postojanje ustavnog uređenja koje bi moglo da bude pogodno za rušenje.

Pravo kopača na kopanje i tajno postojanje, njihove tajne javne nastupe i ugled u mrtvom društvu, čuvaće Đuka spreman čak da govori i istinu i smanji količine brutalnog ulizištva kultnom budaku među kopačima.

U preduzeću „Kopaćemo“ ima i živih i mrtvih, veterani iskopani za potrebe kopanja su dragoceni kadrovi za obuku u kreativnom kopanju i ponašanju pri iskopavanju. Posebna pažnja je posvećena kadrovima za razmrtvljavanje i rehabilitaciju bivših pokojnika.

Onaj, koga pripadnici „Kopaćemo“ čuvaju od ekoloških terorista, odmetnuo se od civilnog života i utekao u jednu valjevsku kasarnu. Šta on tamo uopšte radi? Uz već dokazanu skromnost vrhovnog, okružen stražom, on se mirno sprema za razgovor sa narodom. Još niko nije razgovarao sa narodom, tako nešto nije moguće. Sa ljudima jeste, ali o čemu? Vrhovni ne ume da razgovara ni sa kim. Godinama govori jedino sa sobom, tako se najbolje oseća, niko ga ne prekida i ne postavlja mu pitanja.

Videli smo fantastičnu sliku iz kasarne. Čovek u kostimu v.d. Rake iz Servisne stanice, najpre je objasnio od čega se sastoji njegovo stanište. Ima sobu, u njoj televizor kako bi video sebe i čuo šta misli o bilo čemu.

Ima krevet. Odmah tu negde je mokri čvor i sve što treba da car tamo krene peške. Gospode bože, nije moguće da on to radi! Ali ipak je pokazao: šolja! Intima pred narodom koji odavno zna da i bog obavlja nužne fiziološke radnje. I to u kasarni!

Divno se osećam ovde, baš je lepo i udobno. Tako je rekao. A onda je (valjda) oprao ruke, odenuo onu smešnu kecelju, smutio odgovarajuću smesu, uzeo dva tiganja i bacio testo ili šta god da je zamutio u njih. Probao je da posebnim zahvatom okrene pečenu smesu, ali ona nije bila pečena i nije se okrenula.

Nije mu išlo, kuvarska motorika na nuli, a fotograf nije stigao da izabere dobre scene. Ali sledile su najvažnije informacije za taj dan: taj i taj koji je to i to, dakle sve i svja, uzeo jaja i brašno, dodao malo zejtina i dugotrajnog mleka, spremio palačinke za vojnike i lično ih poslužio.

Bio je to još neviđeni trijumf duha nad mučnom materijom, ali zbunjena vojska nije mogla da se najede od toga što je smuvani kuvar pržio na tavama.

Šta je, u stvari želeo?

Izgleda da mu je potreban ugled askete, makar pred sobom. Drugi ga ne zanimaju. Ništa ga ne interesuje osim zamisli koja je u osnovi sumanuta. U kuvarskom odelu, pekući palačinke među vojnicima, izgledao je kao čovek potpuno iščašen iz konteksta.

Čime se on, u stvari bavi, osim što uporno postavlja sebe u centar bizarnih prizora? U jednom času je srećan zbog sebe takvoga, da bi ga njegova rasparčana dramaturgija brzo odvela u očaj, šmrcanje i suze. Sa testom i uz šporet izgledao je spokojno.

Scena sa palačinkama ukazuje da je taj čovek pod patnjom, a da nema kome da se požali. Te njegove muke posluga vidi kao podvige nadbića koje bilo šta, a naročito palačinke stvara ni iz čega.

Uz palačinke, pred dobrim vojnicima, iskopao je deo svojih uspomena. Hvalio se kako je u svoje vreme bio neprilagođeni regrut koji je stalno bežao iz kasarne ne znajući gde ide i često bivao u pritvoru, odakle je takođe bežao.

Vrhovni se dakle pohvalio kako je bio neukrotivi klipan i nevaljalac.

To je možda i najbolji deo njegove lažne biografije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.