foto (BETAPHOTO/MINISTARSTVO KULTURE)Nikad mi se nisu činili primerenim izrazi koje aktuelna vlast koristi da iskaže uspeh naše ekonomije, poput „dramatičnog rasta“, „skoka u budućnost“, ili najnovijeg izraza povodom početka proizvodnje električnih automobila – „kvantni skok“, niti opis stanja naše ekonomije kao „ekonomskog tigra“, a vreme u kome živimo, kao „zlatno doba“. Mnogo toga je, doduše, potkrepljeno zvaničnim podacima, koji, ako i ne čitamo selektivno, potvrđuju i duboke poremećaje u našoj ekonomiji zbog pogrešne razvojne i ekonomske politike. Paradoks, zar ne?
Nisu preterivanja izum ove vlasti. Sećam se, svojevremeno nam je obećavan skori švedski standard, da bi potom bruto domaći proizvod (BDP) iz 2000. godine pao na 60 odsto BDP-a iz 1989. godine. Daleko od toga da nam nešto slično preti, ali ima dovoljno razloga da se izbegavaju nerealna obećanja, ma koliko da mnogima prijaju izlivi optimizma aktuelne vlasti.
Posle skoka BDP-a sa 33 milijarde evra iz 2012. na 69,1 milijardu evra u 2023. godini, sada je aktuelna procena da će u 2027. godini, između ostalog, zahvaljujući razvojnoj šansi zvanoj Ekspo 2027, BDP dostići 100 milijardi evra. Nevolja je što su bar dve trećine rasta BDP-a u proteklom jedanaestogodišnjem periodu rezultat dejstva inflacije i skoro fiksnog kursa dinara.
Takav rast BDP-a omogućio je i drugi „uspeh“, u vidu pada javnog duga u odnosu na BDP na ispod 50 odsto i pored drastičnog rasta apsolutnog iznosa duga, pa dospeli dug možemo vraćati samo novim zaduživanjem.
Pošto smo uspešni, ne nazire se bitna promena u faktorima rasta BDP-a ni u naredne četiri godine uključujući i tekuću godinu. Na strani kursa dinara, koliko znam, ne planiraju se nikakve promene, osim eventualnog daljeg jačanja u odnosu na evro, zahvaljujući očekivanjima još većih priliva deviza po osnovu stranih direktnih investicija, zaduživanja države i doznaka iz inostranstva, inače odlučujućih faktora stabilnosti visokog kusa dinara u odnosu na evro.
U pogledu rasta BDP-a do 2027. godine, računa sa visokim doprinosom građevinarstva po osnovu stanogradnje i infrastrukturnih investicija, zatim turizma i, naročito, rastom domaće potrošnje.
Da se na domaću potrošnju ozbiljno računa potvrđuju ambicije da prosečna plata do kraja 2027. godine dostigne 1.400 evra, a prosečna penzija 650 evra, što je više od iznosa s kraja prošle godine za 72,4 odnosno 91,1 odsto. Shodno iskustvu prethodnih godina, najmanje se može računati sa poljoprivredom i industrijom u rastu BDP-a, bez obzira na velika očekivanja od proizvodnje električnih automobila.
Za visok uticaj industrijske proizvodnje na rast BDP-a potreban je zadovoljavajući rast robnog izvoza. Nažalost, ništa mu ne ide u prilog, pa je sasvim verovatno dalje usporavanje rasta izvoza započeto još prošle godine. Međutim, zabluda je da će rast domaće tražnje upotpunosti kompenzovati negativan uticaj slabog robnog izvoza na nivo privredne aktivnosti.
Deo povećane kupovne moći biće poništen većom inflacijom od one s kojom Narodna banka Srbije računa, a deo, veći nego do sada, će otići na potrošnju van zemlje. Bitno će se izmeniti i struktura prihoda koji čine zbir vrednosti BDP-a, u korist bruto plata, zatim amortizacije znatno povećanih, ali nedovoljno efikasnih, proizvodnih i uslužnih kapaciteta, i PDV-a i akciza, a na uštrb dobiti kao investicionog potencijala, koji, inače, sve više pripada firmama u stranom vlasništvu.
Relativno manji priliv deviza po osnovu robnog izvoza u odnosu na uvoz, i pored rastućeg suficita u razmeni usluga, će još povećati zavisnost i ekonomije i države od priliva deviza po osnovu direktnih stranih investicija, zaduživanja države i doznaka iz inostranstva. Negativan saldo tzv. neto investicione pozicije, tj. razlika između investicionih ulaganja stranaca kod nas i naših ulaganja u inostranstvu, dostiže u apsolutnom iznosu zabrinjavajući nivo, a u tom odnosu će biti i odlivi deviza prema prilivu po osnovu dividendi, kamata i investiranja dobiti.
Dakle, nasuprot svega što nam državni čelnici dočaravaju kao realnost, jedino je izvesno, nastavi li se ovako, a sve su prilike da hoće, da će biti kvantnog skoka u dugove i promenu vlasničke strukture naše ekonomije po cenu ozbiljnog ograničenja suverenosti u kreiranju razvojne i ekonomske politike.
Na pitanje šta raditi da bude drugačije, odgovor je jednostavan, bez obzira na veliki izazov. Treba samo da shvatimo da plate i penzije, ako hoćemo održiv rast kupovne moći, ne mogu da rastu brže od rasta BDP-a, da izgradnja puteva ne može da ide ispred rasta ukupne ekonomije, da je kurs nerealan i štetan ako miruje pri inflaciji znatno višoj od evropske, da održivog rasta, a pogotovo kvalitativnog pomaka u ekonomiji nema uz deficit domaćih investicija.
Da nije uspeh pad javnog duga u odnosu na BDP ako dug raste brže od realnog rasta BDP-a, da strane investicije imaju smisla ako podižu efikasnost domaćih investicija i, najvažnije, da je uspeh namenjen uređenoj državi.
Autor je ekonomista iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
