Digla se velika prašina oko rehabilitacije Milana Nedića. No, sada se neću šire baviti razlozima za i protiv nje. U najkraćim crtama, Nedić nije bio ni pronacistički ili profašistički nastrojen političar, koji je iz ideoloških ili karijerističkih motiva, raširenih ruku dočekao okupaciju. Nije bio ni krvolok, a nesumnjivo je bio rodoljub. Posle debakla u Aprilskom ratu – koji se po tragičnim posledicama jedino može uporediti sa padom srednjovekovne srpske države pod tursku vlašću – prihvatajući i da se lično zaprlja, pokušao je da ublaži patnje svog naroda. I to ne obične patnje već najstrašnije, proizašle iz već poodmaklog genocidnog raka zapadno od Drine, koji je pretio da metastazira i na području same Srbije.

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Sve rečeno je jedna strana medalje. Druga je da nije lako rehabilitovati generala Nedića ma koliko nacionalno posvećene bile njegove namere u paklenoj situaciji u kojoj su se Srbi našli. Kakvi god sa su bili njegovi motivi, on je ipak bio predsednik marionetske vlade koja je tek u meri u kojoj je to okupator dopuštao, i to uz uvažavanje njegovih vitalnih interesa, upravljala pokorenom Srbijom. Maršal Peten, verujem, ništa manje nije voleo svoju zemlju od pomenutog srpskog generala, te se takođe nije prihvatio vlasti motivisan ličnom korišću, već rukovodeći se nacionalnim razlozima. Međutim, silom nepovoljnih okolnosti morao je da bude deo šireg okupacionog konteksta, sa svim mračnim stranama, što je on od Holokausta pa nadalje podrazumevao. Nesumnjivo uz manje negativnog što ga opterećuje, to važi i za našeg Nedića. Da kojim slučajem nije pobedio Tito već Draža, Nedić takođe ne bi lako prošao. U politici dobre namere nisu dovoljne da se ponekad izbegne visok ceh. Toliko, i to indirektno, o samoj rehabilitaciji Nedića.

Ono što je meni pre svega palo u oči u vezi sa njom, to je da masa, recimo, u ljudskom pogledu malih „nedića“, ljudi koji su u stručnom i moralnom pogledu znatno iza onog pravog, danas kidišu na njega. Drugim rečima, niz političara koji su ovako ili onako doprineli savremenom sunovratu Srbije, koji su slepo služili stranim centrima moći ili pak to i danas – bez obzira na pozersku patriotsku retoriku – suštinski čine, baca kamenje na Milana Nedića, jer je on bio kolaboracionista. Pa šta su oni? Da nisu možda nacionalno-konstruktivni državnici ili do lične žrtve posvećeni lideri nekog herojskog pokreta otpora?

Nisu svi kolaboracionisti (saradnici okupatora) kvislinzi. Ljudi nekada postaju kolaboracionisti samo zato što smatraju da je u pitanju jedini mogući način da se ublaži stradanje nacije kojoj pripadaju. Zato u poslednju, bez opravdanja sramnu kategoriju, spadaju oni koji su se borili protiv svoje zemlje i/ili su sa osmehom na licu dočekali njen slom, uz nadu da će konačno ostvariti ambicije ili političke ideje. Baš takvih kvislinga je i te kako bilo u našoj vlasti a i danas ih ima. Od njih nije ništa manje štetna pa i u moralnom pogledu gora još jedna podgrupa kompleksno višeslojne kolaboracionističke skupine. Mislim na razne nesposobne karijeriste koji su dočekali svojih pet minuta. Ko god da im je dao šansu oni bi ga beskrupulozno služili. Bratija takvih polupismenih, nesposobnih, do krajnosti nemoralnih pa i opskurnih tipova – sjatila se oko vrhova vlasti (a dočepala se i nekih od njih). Tako je bilo juče, tako je i danas. A štetu koju oni uspeju da naprave ne bi nam dosudili ni najgori dušmani. Ljudska kreativnost se teško može meriti dometima njihove destruktivnosti.

Sve u svemu, mnogi koji se danas povodom slučaja Milana Nedića bučno oglašavaju, na razne od pomenutih načina mrcvarili su ili i dalje mrcvare Srbiju. I to Srbiju koja na postmoderan način pre njih nije bila ni približno okupirana kao što je to bio slučaj sa tzv. Nedićevom Srbijom. U Aprilskom ratu bili smo totalno poraženi i završili smo ga potpisivanjem bezuslovne kapitulacije. Iz tzv. „ratova za jugoslovensko nasleđe“, tokom kojih smo se sukobili sa prvorazrednim svetskim silama, izašli smo sa mnogo štete, ali smo ipak izvukli, uslovno rečeno, delimičnu kapitulaciju. Imali smo šansu da u narednom periodu mnogo više sačuvamo od suvereniteta i nacionalnih interesa nego što jesmo.

Mnogo toga lošeg što nas je zadesilo, to je nama poklon od nesposobne političke elite, kako velikim delom one što se iracionalno i često konfuzno suprotstavljala mnogo silnijima od nas, tako umnogome i one druge, što je došla posle nje i pristala da neselektivno služi svetskim moćnicima.

Nedić je dobio da vodi već velikim delom razbucan državni sistem i komadić već raskomadanih srpskih zemalja. Bedni „nedići“ naše epohe su po zadatku ili iz nesposobnosti rušili mnogo toga što je još postojalo (a i danas to rade sa onim što je preostalo), a pristajali su da makar posredno doprinose i daljem usitnjavanju srpskog prostora. Sada oni cinično, da to ponovim, najglasnije negoduju nad „likom i delom“ Milana Nedića. Valjda po principu „držite kolaboracionistu“ – da se „Vlasi“ ne dosete da su oni pripadnici najgore vrste te sorte.

Na kraju, da ne bude zabune, da budem eksplicitan: kao pristalica „real politike“, a ne iracionalnog žrtvovanja nacije i države, i te kako imam do neke granice razumevanje za kolaboraciju. Šut se sa rogatim ne bije, a ako to čini skupo plati. O tome smo morali više da mislimo i, primera radi, 1941. godine, i 90-ih godina prošlog veka. Ne sme se na sve pristati na račun zemlje, ali nema te lične sujete onih koji su na sebe uzeli breme obavljanja državnih poslova, koja je prihvatljivo da bude prepreka da se nađe neki modalitet opstanka u okolnostima kada mnogo jači mogu veliko zlo da nam nanesu. Tada je najveći patriotizam racionalno vagati šta da se da, kako bi se što više drugog sačuvalo.

Ali, smešno je kada se ovih dana (a i prethodnih godina) oni, koji zbog lično partijske koristi na sve pristaju (i na ono što niko ozbiljno od moćnih stranca ne traži), busaju u prsa pričajući o herojskoj prošlosti. Pa mnogi od njih bi 1941. osnivali nacističku partiju kakve kod nas nije bilo, kako bi se okoristili, a ne da bi reskirali i mali prst u sukobu sa Nemcima tokom Drugog svetskog rata. A danas se teatralno zaklinju u 27. mart, ili pak obasipaju uvredama iznuđenog kolaboracionistu kakav je bio Milan Nedić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.