Laki Topaloviću, izađi!

„Ko je sagradio sedmovratu Tebu?/ U knjigama pišu imena kraljeva./ Jesu li kraljevi dovlačili komade stena?/ A višekratno razarani Vavilon / ko ga je toliko puta sagradio? U kojim su kućama / zlatosjajne Lime stanovali graditelji?/ Kud li su one večeri kad je kineski zid bio gotov otišli zidari?… Mladi je Aleksandar osvojio Indiju. / On sam?… Fridrih drugi pobedio je u sedmogodišnjem ratu. / Ko je pobedio sem njega? … Svakih deset godina po jedan velikan. / Ko je podneo trošak? Koliko podataka, / toliko pitanja.“

I danas, duže od sedam decenija od kada se ova pesma (kao utkana) pojavila u knjizi proze „Kalendarske priče“, 1949, njeni se redovi dopisuju jer, izgleda, svet nije daleko odmakao u učenju. Tako smo mi i sada svedoci svakodnevnih pobeda. Pobeda jednog čoveka koje mu, istina, istorija ne pripisuje, ali ništa zato – on to ume sam sebi da pripiše. Pritom, one ratne pobede, izlivi „ratne hrabrosti i pobeda“ jesu mu u drugom planu, što zbog izmenjenih istorijskih i političkih prilika, što zbog oprečnih svedočenja o toj „hrabrosti“, ali su zato tu svedočenja o mirnodopskim pobedama, i uspesima koje niko do sada u istoriji ovog naroda nije postigao! Niko nije izgradio toliko puteva, otvorio toliko fabrika, podigao toliko bolnica i pobedio takve bolesti sa kojima ni svetska medicina nije uspela da lakše izađe na kraj.

Verovatno, da je neko drugi vladao u tom vremenu, sigurno bi sedeo skrštenih ruku i gledao kako se naša opšta propast, započeta na kraju prošlog veka (a njegov početak obeležen je ekspanzijom ovog naroda, ove zemlje), produbljuje, i kako definitivno nestajemo sa ove pozornice.

Naravno, nema ispostavljenog računa za sve te puteve i ostalu infrastrukturu (računajući i klozete po osnovnom školama), ne znamo da li bi to neko za manje para i za kraće vreme mogao da uradi; o efektima šrafciger industrije i njenoj koristi za državu može se čuti od profesora Miodraga Zeca; o uticaju na životnu sredinu ne treba ni pisati – dođite u grad u kome živim, da udahnete jutarnji vazduh i vidite iz čega izranja sunce – a za borbu protiv svetske pošasti (virusa kovid, koji je, po tumačenju ministarke za zaštitu životne sredine, nazvan po jednom našem podunavskom opštinskom mestu) nije trebalo ni pitati za cenu: nek košta šta košta, samo da se preskoči i da pobedimo, a biće i za komšiluk – da im pokažemo ko smo.

Iako on stalno izražava ponos učinjenim – mada to izražava ponosom na vascelu Srbiju – ponos, na našu opštu nesreću, nije osećanje i mislećih ljudi, svesnih dubine našeg ponora, u režiji onog koji je prigrabio svaku mrvicu vlasti i ovlastio samog sebe da odlučuje o svemu, sem o tome kada će da udari pljusak. Ni prethodni vladalac, u čiji su razum mnogi sumnjali, i koji je (uz pomoć bivše vlasti) osnovao ovu hobotnicu, bez ijednog iole razumnog i učenog uz sebe pa je i sam morao da dokupi obrazovanje, znao je da ne sme da krši Ustav – podneo je ostavku na mesto predsednika „stranke“, a na pregovore u Brisel slao (kakvog takvog) predsednika Vlade, prema ustavnim ovlašćenjima.

Vladavinom mimo Ustava (preciznije kazano – nepoštovanjem najvišeg državnog akta, dakle, njegovim kršenjem) dolazi se do priče da je na poslednjim pregovorima u Briselu, na deset puta ponovljeno pitanje kad će da prizna Kosovo, vladalac hrabro odbrusio: „Nikad!“

Verovatno bi i potpisnik ovog teksta odgovorio ne manjom hrabrošću i tako čvrstim stavom, ali bi taj odgovor imao istu težinu kao i onaj naširoko i hvalisavo prepričavani, jer nijedan od nas nema ustavna ovlašćenja, niti su u njegovom formiranju učestvovali nadležni državni organi. Čak i ako odagnamo sumnju da to „Nikad!“ ima snagu i sudbinu onoga „Ne dam Gazivode!“

Premalo je jedna glava, ma koliko naduvana bila, da ispravi ono što se godinama krivilo – ne pitajući za savet ni za mišljenje nikoga, a najmanje one koji na tom Kosovu žive, naročito one koji će tamo ostati da do kraja prožive svoje mučne, teške i turobne živote.

Premalo je jedna glava da sama odlučuje o budućnosti jedne vekovne države, nespremna da sluša i donosi racionalne odluke. Ne poštujući nikoga i ništa, zanemarujući i sam Ustav, predsednik se konačno umilio da lično „pregovara“ o izbornim uslovima – o onome, dakle, što je jasno definisano i o čemu nema pregovora – spreman da pokaže svoju krepku vladarsku milost. One drznike koji, za razliku od do sada osvedočenog buntovnika i skupštinskog i TV uskoka za koga je bilo samo pitanje dana kada će se priključiti čajetinskom paši (a očekuje se i skori pristup najveće „opozione zverke“), poimenično je i javno pozvao na obračun.

Sigurno bi Albrecht Peter Kann, poznatiji kao Vilijam Mark – pisac storija o Vajatu Erpu, pa i obračuna kod OK korala, između braće Erp i braće Klanton – da je živ (umro 1996. u Hamburgu), sa velikom kreativnošću opisao ono se dogodilo u holu Predsedništva Srbije, a verovatno i naše gore list, Dušan Kovačević – samo to ne bila priča o trčanju poslednjeg već začaranog kruga.

Ovako, mediji koje vladalac kontroliše izvestili su kako su drznici otišli podvitih repova i mokrih gaća, a oni drugi izvestili kako se vladalac povukao mokre košulje i usana od psovki.

Time smo, na tragični 25. dan juna, dan u kome se pre tačno 30 godina zvanično raspala Jugoslavija, i otvorena vrata pakla, nastavili tradiciju netolerancije, nekooperativnosti, besmisla i ludila.

Stid ili strah od budućnosti ostaje nam da do konačnog izdaha proživimo ovo vreme koje nam je od naših turobnih života preostalo.

Životi i nisu, jer smo dozvolili da nam ih nečastivi otmu.

Autor je književnik iz Bora