Lakmus papir demokratije

Izbori u PSG-u i Novoj stranci su bili povod da otvorim temu unutarstranačkih izbora uopšte, koja je u javnosti nepravedno zanemarena, a važna je za poimanje demokratije uopšte.

Nekako, poslednjih godina prolazi nezapaženo da na unutarstranačkim izborima u većini stranaka i vlasti i opozicije imamo samo jednog kandidata za predsednika stranke.

Bez kontrakandidata.

I nije to slučaj samo kod izbora predsednika, isto je i sa drugim telima i funkcionerima stranke, pa se tako na primer u PSG-u od šest kandidata za članove Predsedništva biralo šest.

Zaista težak izbor!

Osim što ovakvi izbori nisu izbori, već simulacija istih, ovo je važno jer je unutarstranačka demokratija lakmus papir za stanje demokratije u državi.

I to je upravo ono što povezuje Aleksandra Vučića, Ivicu Dačića, Vojislava Šešelja, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, Sašu Radulovića, Boška Obradovića, Pavla Grbovića, Arisa Movsesijana.

Iako različiti po svojim ideološkim i programskim opredeljenjima, svi su izabrani za predsednike svojih stranaka bez protivkandidata i niko od njih u tome nije video problem.

Mogao bi se ovom nizu dodati i Josip Broz Tito i Slobodan Milošević, ali ću se fokusirati na aktuelnu političku situaciju.

Ovo je primer koji najbolje pokazuje da svi oni kojima su usta puna promene sistema, taj sistem nemaju nameru da menjaju.

Nemati protivkandidata znači suštinski NE birati.

Iako se to zovu izbori, oni praktično to nisu.

To znači da nema suprotstavljanja mišljenja, nema diskusije, i na kraju krajeva izostaje borba da se bude bolji, kreativniji, da se pobedi.

Postavlja se pitanje, postoji li uopšte unutarstranačka demokratija, ako ona podrazumeva izbor jednog od jednog, ili kada se i desi da se pojave dva kandidata, ovaj koji izgubi odlazi iz stranke i pravi svoju, ili pak biva iz iste isključen.

Skoro su održani unutarstranački izbori u PSG-u i jedini kandidat za predsednika je bio Pavle Grbović, koji je, naravno, i izabran.

Njegova biografija izgleda otprilike ovako: jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta u Beogradu, sa 23 godine je postao gradski odbornik, zatim član Predsedništva, sa 26 kandidat za poslanika i predsednik stranke.

Bez radnog iskustva. Mislite da sam pogrešio biografiju na Istinomeru, da sam ukucao Aleksandar Vučić?

Ne, nisam.

Koliko god slične biografije bile treba reći da je Vučić na mesto predsednika stranke, istina, kao jedini kandidat, došao tek sa četrdeset i nešto godina. Ide li Pavle Grbović Vučićevim stopama?

S druge strane, često podrugljive primedbe na Vučićev račun, o tome da nema nikakvog radnog iskustva, da je odmah po završetku studija ušao u politiku i postao generalni sekretar SRS-a, a sa 25 godina i poslanik, mogli smo čuti baš od Pavla Grbovića.

Često se iz redova PSG-a moglo čuti da su nam u politici potrebni ostvareni, ljudi sa iskustvom, znanjem…

Ali sve ono što drugima zameraju, sebi su spremni da progledaju kroz prste. Pavle Grbović je samo paradigma onoga što se danas dešava i u drugim strankama, kako onima na vlasti, tako i u onima opozicije.

Sa ovakvim privatnim strankama opozicije, u kojima je moć personalizovana, ne možemo očekivati promenu sistema.

U svakom udžbeniku demokratije stoji da je biranje predstavnika suštinski i osnovni princip demokratije. Unutarstranačka demokratija se preslikava na stanje demokratije u državi.

Autor je producent