Navršilo se devet godina od ubistva Zorana Đinđića, ali to je istorija i to nije mesto na kojem treba da se susretnemo sa njime. Budućnost susreta sa Zoranom nije na mestu zločina, nije na groblju, već u biblioteci, u njegovim knjigama, u ideji koju je zastupao.
Zašto po ko zna koji put ponavljamo istu grešku i tako se lako odričemo onoga što je u našoj moći, a to je budućnost, a nju sigurno nećemo naći na mestima koje ćemo danas obići, jer to su mesta koja sigurno ne možemo promeniti, ali zato možemo da pročitamo ono što je Zoran pisao, govorio i pre svega u praksi sprovodio. To jeste budućnost i jedino mesto susreta s njim.
Zašto svoju slobodu opterećujemo mitologijom, običajem, istorijom, svim onim stvarima koje ne mogu ništa da promene. Verovatno iz prostog razloga zato što je tako lakše i zato što ta lakoća nikoga ni na šta ne obavezuje. Lakše je nositi venac, ćuteći proći pored spomenika, ulicama Beograda i ne uraditi ništa. Da li je moguće da se Zorana sećamo samo na dan 12. marta, kada je ubijen? Zar se niko ne seća Zorana 11. marta 2003. godine?
Mesta ispred Vlade Srbije i grob Zorana Đinđića obilaze fizički Vojislav Koštunica, Boris Tadić , Čedomir Jovanović i svi ministri iz prošlih i sadašnje vlade, a „mentalno“ to čine i oni drugi, samo da bi proverili istorijsku činjenicu da su učestvovali u ubistvu, da su učestvovali u sprečavanju uvođenja novog sistema vrednosti, da su učestvovali u ubijanju ideje koju je Zoran simbolizovao i da je Zoran stvarno mrtav.
Zato treba da se okupljamo 11. marta, jer tu jeste budućnost Srbije, a da mesta zločina ostavimo onima koji su u tome učestvovali i počnemo da se bavimo onim stvarima koje jedino možemo da promenimo, a to je naša vlastita budućnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
