„Lakše je pobeći iz života, teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja“: Kako je govorila Latinka Perović?

Državna ili još preciznije, vladajuća politika pobrinula se da takav stav masa ima prema delu ove istoričarke, negujući nakrivo, već kako je kojoj politici trebalo, njeno prepoznavanje.

Ko je bila ta žena koja je svet prema kome je bila kritički raspoložena, ali nikad jezikom prostaka i ulice, napustila 2022, sasvim tačno pokazuje naslov Latinka između politike i povijesti, preuzet sa tribune Kulturno informativnog centra u Zagrebu, koju je organizovao upravnik KIC, redatelj, scenarist i pisac Hrvoje Hribar marta 2022.

On je definišući njen odnos prema bivšoj državi rekao da je „Latinka Perović, političarka koja je željela da Jugoslavija pripada svima“.

Prema izveštaju kolege Borisa Pavelića, Hribar je još rekao kako „uvjerenja Latinke Perović jesu možda pobijeđena, ali nisu mrtva: uvjerenja da je moguća suradnja i partnerstvo, pa i prijateljstvo Srbije i Hrvatske, Srba i Hrvata, kao i svih ljudi i naroda na prostoru bivše Jugoslavije – ali uz uvjet odgovornog razumijevanja povijesti te moralnog preuzimanja odgovornosti i za prošlost, i za budućnost“.

Dr Latinka Perović (Kragujevac, 1933 – Beograd, 2022), od partijskog radnika neposredno posle Drugog svetskog rata, skinuta je sa vlasti 1970-ih Titovom voljom, zajedno sa svojim partijskim drugovima Markom Nikezićem i Mirkom Tepavcem, svi proglašeni liberalima.

U knjizi Slom srpskih liberala, novinar Slavoljub Đukić objašnjava šta su tražili „srpski liberali“: tržišnu privredu, modernu Srbiju, oslobađanje od balasta srpskog jugslovenstva, podsticanje stručnih i sposobnih kadrova (tzv. tehnokratija) i saradnju, a ne konfrontaciju sa ostalim republikama.

Latinka KAŽE: „Izlazak iz politike nisam shvatila ni malo tragično. Imala sam profesiju. Mentalno sam bila spremna na promene. Orijentisala sam se odmah na izradu doktorske disertacije koja je imala za predmet Nacionalne odnose u prvoj Jugoslaviji.

Tačnije, borbe oko karaktera ove nacionalno, kulturno, verski i jezički pluralne države. Posle odbrane disertacije, radila sam u Institutu za radnički pokret Srbije, kasnije za noviju istoriju Srbije.

Decenije sam posvetila proučavanju srpskog 19. veka i rusko-srpskih revolucionarnih veza koje su bile, više nego što je u nauci kod nas poznato, odlučujuće za petrifikovanje našeg patrijarhalnog supstrata.

Tamo su prvi srpski socijalisti našli oslonac za svoj rad u agrarnom društvu sa takoreći neznatnom elitom koja se ne samo nije razlikovala od tog društva nego je kao ideal imala da se od njega i ne razlikuje bitno. Posvećena sam tim proučavanjima, smatram ih bitnim za razumevanje društvene istorije Srbije u 19. i 20. veku“.

Čovek je i objekt i subjekt u vremenu

Latinku Perović snimao sam više puta.

Novembra 2001. CZKD (Borka Pavičević), organizovao je zanimljiv skup u kafani Zora u centru Beograda, kao podsećanje na početke socijaldemokratije u Srbiji 1901.

Te godine je Radovan Dragović, vođa radničkog pokreta u istoj kafani održao veliki radnički skup. Jedna od govornica osim Borke, te 2001. bila je i Latinka Perović čije sam izlaganje sačuvao u računaru.

Godine 2003. snimam Javni život Latinke Perović, a neposredan povod bio je razgovor sa Vericom Barać u Čačku, kad smo došli do zaključka da bi bilo važno za buduće istraživače našeg političkog života, da u seriji dokumentarnih radio emisija Govori da bih te video, prisustvuju žene kao aktivistkinje.

I snimio sam, sa priloženog popisa imena koji smo tada onako ovlaš sastavili, Borku Pavičević, Tanju Petorvar, Oliveru Milosavljević, Svetlanu Slapšak, Branku Mihajlović, Milicu Lučić Čavić, Biljanu Kovačević Vučo…

Tako opet snimam LATINKU Perović: „Danas izgleda kao da Srbija treba da se oslobodi tereta levih ideja koje su joj bile silom nametnute, a one su zapravo proizašle iz njene socijalne istorije. Središno mesto koje u mojim proučavanjima društvenih ideja u Srbiji ima ideja socijalizma nije po mom izboru već po logici stvarne istorije koju sam u istraživanjima sledila. Tvrdnja da je Srbija samo objekt istorije, žrtva interesa velikih država i koalicija malih, jednostavno nije istinita. Promišljanje vlastite istorije podrazumeva dešifrovanje ključnih protivurečnosti razvoja i ponuđenih strategija i njihovog razrešenja“.

Treba reći da je period posle demokratskih promena 2001. ostavio pozitivan trag i na dokumentarni program Radio Beograda 2, koji mi je pružio podršku da snimam i objavljujem razgovore sa Latinkom, i ne samo sa njom.

Sve snimke razgovora sačuvao sam i postavio na E-platformu Arhiv simic, što je osnova za ovaj tekst, ali i za knjige koje sam kasnije objavio. Godine 2007. započinjem novu seriju Autobiografija uživo, i snimam Desimira Tošića, Dubravku Stojanović, Jugoslava Vlahovića, Mišu Brkića, Ljubišu Rajića, Latinku Perović iz novog ugla…

Latinka KAŽE: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini, bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. To ponašanje ličnosti kao subjekta, po mome mišljenju, zavisi od dve okolnosti.

Prva je ono što je Božidar Knežević nazvao filozofijom života kao celine u jednom danu: živeti svakog dana tako da u njemu učinite ono što biste uvek mogli i što bi trebalo da učinite, odnosno, ne učiniti ni u jednom danu ništa od onoga što nikad ne biste učinili.

Dakle, to je kao slovo, kao reč u knjizi, tako su i dani čoveka kao subjekta satkani od postupaka koji se nižu u jednu životnu nisku.

Drugo o čemu uvek mislim, kad je u pitanju ponašanje čoveka kao subjekta, jeste činjenica da je u našim životima jedino ograničeno vreme.

Nisu ograničene ni vlast, ni bogatstvo, ni moć, ali ono sa čim kao sa ograničenom količinom svaki čovek mora da računa, ili sam bar ja računala, to je ta vremenska ograničenost i potreba da to ograničeno vreme čovek ispuni po meri svoje prirode, obrazovanja, svog duhovnog sveta i vrednosti.

Borislav Pekić je jednom rekao da su autobiografije kao vez, u kojima nisu najvažniji čvorovi omče na vezu nego ona nit koja vezuje te čvorove. Možda je to tako. Ali kad se čovek osvrće na vlastiti život, pre svega, a i kad piše o životima drugih ljudi, kao što sam ja po prirodi poziva bila upućena na to, onda ipak uočava upravo te omče o kojima je govorio Pekić.

Tako bih i ja rekla da je moje detinjstvo obeleženo jednom specifičnom situacijom, obeleženo je okupacijom u Drugom svetskom ratu koja je počela kad sam ja imala sedam i po godina, a završila se kad sam imala jedanaest i po godina.

Blisko mi je ono što je Stanislav Vinaver govorio, misleći na književnost, da je moderan čovek samo onaj koji je uspeo da upozna svoju prošlost i da je tek spoznavši je stekao mogućnost da je odbaci. U suštini, da napravi izbor koji bi bio u duhu vremena. To je jedna biografija koja se u vremenu koje ste mi stavili na raspolaganje može ispričati.

Život je, međutim, satkan od mnogo sitnih stvari, satkan je od radosti, susreta, od tragedija, rastanaka, ali ja u osnovi mislim da je jedan zreo čovek u svim situacijama u stanju da slobodno napravi izbor i da za taj izbor podnese konsekvence“.

Latinka NASTAVLJA: „Magistrirala sam na jeziku Ive Andrića. Potom sam magistrirala na Fakultetu političkih nauka baveći se kulturnom politikom Jugoslavije od oslobođenja do 1950-ih godina. Sigurno je najveća odgovornost bila moj dolazak na čelo jugoslovenske ženske organizacije. U tom dolasku je bilo, uvek sam o tome mislila, i novine i nepravde.

Podmlađivanje je počinjalo od žena i ja sam tu došla među veoma iskusne žene koje su prošle ilegalni period, rat, okusile vlast. To je, za mene, bila velika škola i mislim da se tu proveravala sposobnost za ljudsku komunikaciju, za razumevanje, za toleranciju, pa ako hoćete i zrelost da razumete da vas neko ko je posvetio ceo život tome prima kao jednu mladu i novu osobu koja remeti, ako ništa drugo, generacijsku zatvorenost.

Zatim je sledio izbor, uz Marka Nikezića, za sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. To je bio takođe jedan od pokušaja da unutar monističkog pokreta pronađete mogućnosti razvoja, novih ideja, promena. To možda izgleda suviše aposteriorno, ali ja sam ubeđena da će istraživanja potvrditi i složenost toga vremena. Ta su vremena složena u celoj Istočnoj Evropi: pobune u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj.

Nas su te pobune hranile sumnjom da je jugoslovenski režim, bez obzira na svoje razlike u odnosu na Istočnu Evropu, organski različit od nje, i mislim da je to bio jedan pokušaj demokratizacije i izlaženja iz dogmatskih šema. Tako su, krajem 1960-ih godina, u svim jugoslovenskim republikama došli novi ljudi.

Izgledalo je da je jugoslovenska revolucija jedna od retkih revolucija koja je uspela da preživi mirnu smenu vlasti. Vrlo brzo se pokazalo da je to bio samo jedan neuspeli pokušaj i da su, manje-više, svi ljudi koji su krajem 1960-ih bili neki nagoveštaj novog, vrlo brzo, već 1970-ih, uklonjeni“.

Može i ovako

Postoji i drugi primer o Latinkinom pisanju vezanom za moj mikrofon, onako kako su ga videli čitaoci Peščanika. Kad sam 2023. objavio knjigu Vek slikan mikrofonom javila su mi se tri kupca, građevinski preduzimač iz Skoplja, blagajnik zemljoradničke zadruge iz sela Miloševa kod Velike Plane, i penzioner iz Kulpina kod Novog Sada. Pitao sam ih odakle saznanje o ovaj knjizi?

„Čitali smo prikaz knjige Latinke Perović u Peščaniku“, rekli su.

O čemu je PISALA Latinka? U okviru Dokumentarnog programa Radio Beograda 2 godinama postoji emisija Govori da bih te video.

Njen urednik je bio novinar Dragoslav Simić.

Pred svakog učesnika svoje emisije Simić je stavljao mikrofon i puštao ga da u tišini studija spontano, ali koncentrisano, bez njegovih pitanja i potpitanja, izgovara svoju životnu priču. (…)

Ove 2022. izišla je nova knjiga – Vek slikan mikrofonom, Knjiga za čitanje i slušanje koju čini izbor od 40 životnih priča.

Autor pomenute dve knjige je i autor sajta Audio i foto arhiv. Tako je došlo do „srećnog spoja pisanog i snimljenog teksta koji se može čitati u knjizi i slušati na sajtu“.

To ovu knjigu čini „jedinstvenom u domaćoj izdavačkoj praksi“. Emisija, knjiga i sajt bili su primećeni u javnosti.

U emisiji „Govori da bih te video“ učestvovali su muškarci i žene koji pripadaju različitim generacijama, nacijama i društvenim grupama. Različite su i njihove profesije i deologije.

Među danas brojnim autorima knjiga sećanja, koji pretenduju da svoja lična sećanja identifikuju sa istorijom, Simić se izdvaja time što dosledno razlikuje istoriju i sećanje.

On zna, kako kaže sociolog Todor Kuljić (Uzroci i pravci promene slike istorije krajem 20. veka), „istorija je oblast kolektivnog, a sećanje pojedinačnog.

Istorija je bila jedna, a sećanja uvek ima više“.

Drugim rečima, kako shodno Kuljiću zaključuje istoričar Milivoj Bešlin (Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji, knj. 1, Novi Sad-Beograd 2022), „Akterima je dopušteno da se sećaju, ali ne i istoričarima“.

Latinka NASTAVLJA: Simić ne vidi sebe kao istoričara. On rekonstruiše životne priče pojedinaca u raznim ulogama: projektanata ideologija i politika, njihovih izvršilaca i žrtava. On, zapravo, pomoću mikrofona, stvara jednu vrstu istorijskih izvora…“

O nama, glas prošlosti i glas sadašnjosti

Latinka GOVORI: „Kod nas se vrlo često govori o tome da smo mi, naročito poslednjih godina, posle svih kriza koje je zemlja preživela, zarobljenici teorije mentaliteta, i da smo takoreći taj mentalitet pretvorili u neki zatvor sa čvrstim rešetkama iz kojih ne može da se iziđe. Ja, međutim, spadam u one istraživače srpske prošlosti koji veliki značaj pridaju mentalitetu. Smatram da su siromaštvo zemlje, visoka nepismenost, a naročito duga linija nasilja kroz ratove, hajdučiju, politička ubistva, stvorili jednu, s jedne strane, lakoću življenja, a s druge – lakoću ubijanja: neku vrstu fatalizma, života od danas do sutra, od koje se mlade generacije brane na razne načine.

Naravno, kad govorimo o mentalitetu, uvek pokušavam da vidim šta su to konstante koje se vuku kroz dva veka naše moderne istorije. Mislim, i ne smatram da to ima nekakav negativan značaj, da nas određuje nacionalizam koji se ne podudara sa onim što se u političkoj teoriji naziva nacionalnim interesom, odnosno ta potreba da se zatvorimo prema drugima, da se plašimo od sveta i od susreta sa njim, da se bojimo promena, a da opet na sve te izazove koji su neizbežni za svaki narod kroz istoriju, naročito u moderno doba, odgovaramo arogancijom, nasiljem, da se, u suštini, udaljavamo od onoga što se ovde tako lako i uvek bez preciziranja značenja naziva nacionalni interes.

Moram reći da su nacionalni interes za nas pretežno bili okviri države kao takve, za koju vredi umirati jer je to borba na život i smrt, a vrlo malo vrednosti društva. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek, kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi“.

Latinka OPOMINJE: „Dakle, bez tog unutrašnjeg sadržaja nacionalnog interesa teško da se može realizovati i taj drugi interes: država među narodima u svetu koja ima dostojanstvo, ima kriterije, koja je respektabilna zbog toga što je u stanju da ispuni svoje obaveze koje je pred međunarodnom zajednicom preuzela. Odnosno, onako kako cenite život pojedinca unutar zemlje, tako ga i predstavljate drugima i svetu.

Naš problem nije samo u tome što je državno pitanje nedefinisano u smislu granica, naš problem je u tome što na svakom koraku osećate razaranje države iznutra koje se manifestuje u veoma širokoj socijalnoj patologiji. Ako se institucije odvoje od svoje osnovne funkcije, ako sve liče jedna na drugu jer streme jednom cilju – državi koju kao Moloha treba hraniti životima ljudi, onda nema društva, ali ni države. I u takvoj situaciji pojedinac može da napravi izbor koji ga najmanje čini objektom.

Dovoljno je pratiti dnevnu štampu, ne samo čitati istraživanja koja vrše naši sociolozi danas, pa da vidite kako su se duboko poremetili i kriteriji, i oslabile institucije koje bi mogle da utiču na izgrađivanje tih kriterija. Pri tome, ja posebno mislim na Crkvu koja bi baš u trenutku tog dubokog poremećaja vrednosti imala nezamenljivu ulogu u vraćanju univerzalnih  hrišćanskih vrednosti: ne kradi, ne laži, ne ubij. Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost, i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja“.