Lament nad Beogradom – kako da ograničimo gramzivu vlast

Pod udarima propagande, Beograd i njegovi stanovnici ovih dana deluju nekako bespomoćno, i sumorno, kao da su izbeglice u rođenom gradu. To je normalna reakcija ranjivih ljudi koji uviđaju po ko zna koji put da ih niko ništa ne pita, a navodno imaju pravo glasa. Međutim, ta će akutna beogradska depresija izazvana izborima, proći, kao zima i kao neka epidemija. Ono što će nas u martu posle izborne nepogode na svakom ćošku Beograda sačekati je mnogo složenije i bitnije od tuge, gubljenja fokusa i osećaja niže građanske vrednosti zbog činjenice da smo marginalizovani. To je pitanje kako ćemo dalje u svakodnevnoj borbi za život izdržati u ovoj našoj dragoj džungli na asfaltu, koju vlasti na sramotan način izrabljuju. Kako ćemo mi naći snage i para da u Beogradu živimo kao normalan svet, kako ćemo opstati? I bez izbora znamo kakvi će biti vlastodršci u Beogradu. Već sad znamo da će njihova vlast nad gradskim rupama, sirotinjskom infrastrukturom, feudalnim prihodima i feudalnom poreskom politikom, metalnim garažama i ružnim betonjerama biti gramziva i prosta. Problem je u tome što ne znamo odgovor na pitanje kako da gramzive vlasti ograničimo na tom terenu metalnih i drugih konstrukcija? Šta ćemo da radimo ako se ispostavi da im ni to nije dovoljno? Šta ako bace oko na naše dostojanstvo, na naš način normalnog života, u koji ulažemo toliko napora? Šta ako se ispostavi da put do vrha vlasti ustvari i vodi preko našeg dna, šta ako vlastodršce počne da živcira taj naš ogroman trud koji u Beogradu ulažemo ne bi li ostali normalni, ne bi li čuvajući svoje dostojanstvo ostavili prostora i za druge? Svojevremeno, posle hiperinflacije, mobilizacija, bombardovanja i konačnog obaranja tiranije došli smo do daha i ogromnom snagom i žrtvovanjem odškrinuli vrata sveta. Videli smo da je svet tu, da nije nestao i da je kosmopolitski. I vratio nam se osećaj da i mi lično možemo kao i svi drugi ljudi u svim drugim zemljama da živimo bez teške muke i bez tirana. Opet nam je izgledalo da Beograd, ta naša draga džungla na asfaltu sa toliko teške istorije, ipak na kraju pruža razne stvarne mogućnosti. Taj kolektivni osećaj sada kompletno nestaje. Zbog toga bi, da je to moguće, Beograd već ovog trenutka, kao neki moderni 4D patrijarh podsetio svoje građane na mogućnost najgoreg scenarija, na mogućnost da im i preostale tekovine civilizacije, sloboda i prava mogu biti sasvim oduzeti. Beograd bi zatim strogo, učiteljski pripremio svoje građane za stalnu borbu protiv ispiranja mozga, krađe, gluposti i destrukcije. Beograd bi na kraju nekom svojom prestoničkom mašinerijom još i utabao put poslednjoj odbrani kosmopolitskih sloboda i prava, koji su se na Ušću Save u Dunav javljali u fragmentima još od Singidunuma.

Autorka je producentkinja i sociološkinja