Lament nad bubnjevima

Pogled i misli zaustavili su mi se na jednom naslovu: „Bubnjevi“. U tom eseju autor (koji je, kao i ja, rođen pedesetih) piše o sopstvenom sanjarenju da postane bubnjar – baš kao što sam i ja od sredine 60-ih maštao o tome. Tada bih bio prezadovoljan da imam najobičniji komplet marke Trova, Sonor ili Amati, dok su Ludvig i Premier bubnjevi bili san snova.

U svemu tome bilo mi je neverovatno da rođeni Parižanin može na gotovo isti način doživljavati tu muzičku napravu u koju se lupa drvenim palicama. Čudno mi je takođe da Nišliju koji je svoje tinejdžerske godine provodio u socijalističkoj Jugoslaviji i Francuza iz srca Pariza duhovno povezuju ništa drugo do – bubnjevi! Neosporno je da su nam se ukusi poklapali, a bubnjevi bili opsesija koje se nismo mogli osloboditi.

Obojici nam se posebno sviđala preciznost istaknutih rok bubnjara, što se tiče ritma, i maštovitost, kada su u pitanju ukrasi ili solaže. Ja sam bio bubnjar nekoliko nebitnih rok sastava, a pretpostavljam da je i moj pariski kolega pokušavao da radi nešto slično (btw, ako u Nišu 60-ih nisi svirao za Daltone kao da nigde nisi svirao).

Elem, ja sam bio impresioniran zvukom bubnjeva – od doboša, bas bubnja, timpana do činela i kontračinele. Lupao sam po svemu što mi je bilo pri ruci – stolovi, školske klupe, šerpe, poklopci i, najčešće, vlastita kolena (ta navika ostala mi i dan-danas).

Sećam se da sam na probama proveo više vremena nego na muzičkim podijumima. Legenda kaže da promašeni umetnici, u ovom slučaju rok muzičari, obično postaju teoretičari, analitičari ili muzički kritičari, sa čime se ne bih u potpunosti složio. U ovom drugom obojica smo imali uspeha, što se ne bi moglo desiti da nismo bar malo muzički nadareni.

„Dram mašine“: Moj nepoznati ispisnik je, kako sam kaže, sanjario o tome da postane bubnjar. On priznaje da je bio „očajan bubnjar“. Ja sebe ipak ne bih toliko unizio. Pre bih se poslužio eufemizmima i rekao da verovatno nisam dobio pravu šansu da u pravo vreme u pravom ansamblu iskažem svoje umeće bubnjanja, odnosno svoj rokerski talenat (zvuči dobro kao uteha!).

Ali, jedno je sigurno – obojici nije nedostajalo volje. Antoan priznaje da ju je iskazivao previše bučno, sa neumornim žarom zanesenog tinejdžera. Piše da su njegovi heroji bili (gle slučajnosti, baš kao i moji) Kit Mun, Džindžer Bejker i Džon Bonam, redom bubnjari grupa Hu, Krim i Led Cepelin.

Toj trojci koji su prave „dram mašine“ ja bih dodao još neke bubnjarske idole, pre svih Ijana Pejsa iz benda Dip parpl i Miča Mičela, člana Džimi Hendriks ekspirijensa. Ipak, razlika između Antoana de Kona i mene u jednom aspektu je drastična. On je te rok muzičare kao novinar, autor i voditelj brojnih programa na radiju i televiziji imao prilike gledati uživo, a sa nekima od njih i razgovarati. Ja sam u to vreme svoje idole slušao uglavnom na pločama i radiju.

Kao univerzitetski profesor sociologije kulture (a pre toga i novinar kulturne rubrike lokalnih novina), smatram da sam dao određen doprinos muzici koju sam voleo. Priznajem da sam čak pomalo zloupotrebljavao svoju katedru govoreći studentima prečesto o rokenrolu i pišući knjige o rok kulturi kao stanju duha ne bih li probudio kod njih ne samo interesovanje za rok muziku nego i duh pobune koji je kod mladih danas potpuno i neobjašnjivo iščezao.

Tom duhu pobune koji rađa promenu prethodi „revolucija u glavi“ o kojoj je pisao čuveni bitlsolog Ijan Makdonald u istoimenoj knjizi. Jer rok nije samo muzika. On je način života koji, kulturološki gledano, obuhvata kritički odnos čoveka prema sebi samom, a zatim prema drugim ljudima, društvu, politici, porodici, religiji… Posle ove male digresije vratimo se osnovnoj temi.

„Šest nogu i šest ruku“: U našoj Jugi bilo je takođe bubnjara vrhunskih kvaliteta. Verujem da bi se moj kolega, novinar, glumac, filmski reditelj, televizijski voditelj i pisac članaka o rokenrolu, složio sa mnom da je imao prilike da gleda neke od njih. Tu pre svega mislim na Vladimira Furduja Furdu iz Elipsi, Viktora Hromina iz Robota i Jovana Miševića Mišketa iz Silueta.

Furda je komotno mogao da svira u svakom dobrom američkom džez orkestru, Miške bi sa svojom energijom u dobroj meri mogao biti dostojna zamena Kitu Munu, a Viktoru se čak pružila prilika da iste večeri svira na mestu na kom je nastupao Džimi Hendriks! Što se solaža iliti solo partija na bubnjevima tiče, više puta sam imao prilike da (ne trepćući) gledam i slušam solo deonice Viktora Hromina, koji je nastavljao svirati na duplom kompletu bubnjeva i onda kad su binu (iliti „stejdž“) polako napuštali ostali članovi Robota, sve same legende YU roka: solo gitarista Vedran Božić, basista Rajmond Ruić Rej i vokalni solista Toni Studeni.

Ritam njegovih bubnjeva bio je rokerski eksplozivan, snažan i maštovit. Posebno je impresivan bio rad njegove noge na bas bubnju. Viktor je improvizovao sam na bini i po petnaest minuta.

Da ne nanesem nepravdu i nekim drugim bubnjarima čije umeće nije zaostajalo za napred pomenutim, navešću još nekoliko značajnih bubnjara poznatih jugoslovenskih supergrupa: Ratko Divjak, Peco Petej, Tulio Furlanič, Raša Đelmaš, Dragoljub Đuričić. Nažalost, njihova imena polako tonu u zaborav poput gotovo anonimnih, a maestralno dobrih bubnjara u orkestrima Otisa Redinga, Džejmsa Brauna, Arete Frenklin, Vilsona Piketa, Litl Ričarda.

Vratimo se Antoanu de Konu i njegovoj sagi o bubnjevima. Složio bih se sa njim kad kaže da su Ringo Star i Čarli Vots nepravedno prećutani, kada je reč o bubnjarima.

Javnost, svedoči autor, često daje prednost Čarliju do te mere da Ringo ispada loš, ali pri tom on (nimalo slučajno) citira Oskara Vajlda, po kome je „istina retko kada čista i nikada nije prosta“. Shodno tome, Džon Lenon je sasvim u pravu izjavljujući da je Ringo „najbolji rok bubnjar na svetu“. On je kao „udarač energične prefinjenosti“, baš ono što je potrebno muzici Bitlsa.

Na to se nadovezuje autor ovog neobičnog Rečnika, pišući da Čarliju po načinu sviranja na bas bubnju bolje leže džez i bluz. Zato je on zaštitni znak Stounsa. Na kraju sledi logična poenta: „Sklonite Ringa i to više nisu Bitlsi, sklonite Čarlija i Stounsi mogu u staro gvožđe.“

Naravno, u knjizi se pominju i drugi bubnjari visoke klase koji, poput Bilija Kobama, imaju „šest nogu i šest ruku“. Prizor atletski građenog Kobama, koji svom silinom virtuozno udara po šumi bubnjeva koja ga okružuje, Antoanu kao bubnjaru početniku bio je naprosto zapanjujući i gledao ga je, kako sam kaže, kao „špansko selo“. Shvatam ga u potpunosti jer on, jednako kao i ja, uvek prati jednim okom platformu na kojoj se nalazi bubnjar.

Mi spadamo u one ljude koji bubanj doživljavaju kao šou bez koga je rok muzika nezamisliva. Iako se obojica nalazimo u „izvesnim“ godinama, mladalačka ljubav prema rokenrolu nas ne napušta. U vezi sa tim, pada mi na pamet sentenca koju je povodom rok revolucije šezdesetih glumac Majkl Kejn izgovorio 2017. u svojstvu voditelja i naratora dokumentarnog britanskog filma „My Generation“: „Mladost nije period života, već stanje uma (sic).“ 

Potpisujem skoro sve što je o bubnjevima i bubnjarima izrekao Antoan de Kon, dodajući da imam jednu utehu više u tome što se kao bubnjar nisam ostvario. Naime, moj sin je već dugo bubnjar poznatog beogradskog rok benda i ponekad mi „dozvoli“ da u sobi odsviram ponešto za svoju dušu.

Dakle, nisam „džaba krečio“. Na kraju, nešto kao kuriozitet. Pored toga što se nisam proslavio u bubnjarskom svetu, mnogi moji vršnjaci – školski drugari, prijateljice i prijatelji, ni danas me ne zovu pravim imenom, već isključivo oslovljavaju po nadimku koji me prati iz gimnazijskih dana: Boni bubnjar!

Autor je univerzitetski profesor i pisac više studija o rok kulturi 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.