Lament nad Češkom 1Foto: Privatna arhiva

Ne znam zašto su mi, odmah pošto su proglašeni rezultati prošlonedeljnih parlamentarnih izbora u Češkoj, prvo pale na um scene sa demonstracija u Beogradu krajem 90-ih protiv Slobodana Miloševića ispred Ambasade Češke Republike na početku Bulevara revolucije.

Mladi, studenti i poneki srednjoškolac, pevali su zaneto nešto što nije bilo baš tako „udarno“, ali lepo u svojoj naivnosti, idiličnosti i iskrenosti: „Ide zima, pravićemo Sneška da budemo zemlja kao Češka.“

Verovatno zbog griže savesti, priznajem, takođe spadam u one koji do poslednjeg trenutka nisu hteli da poveruju da je Češku, više od svih drugih zemalja Evrope, potopio talas agresivno desnog populizma i ksenofobije. By the way, rezultati poslednjih čeških parlamentarnih izbori su možda poslednja opomena za one koji misle da se njima to ne može dogoditi…

Bila je to veliki trijumf češkog trampizma, oličenog u milijarderu, drugom Čehu po bogatstvu, Andreju Babišu, osnivaču stranke ANO (Alijansa nezadovoljnih građana) koja je na prvim izborima na kojima je učestvovala 2013. dobila nešto više od 18 odsto glasova.

Pošto pobednici – Češka socijaldemokratska stranka (ČSSD, koji su dobili najviše glasova – 20,45 posto, nisu imali drugog izbora, ušli su u koaliciju sa ANO i KDU-ČSL (demohrišćanskim narodnjacima) i formirali vladu na čelu s Bohuslavom Sobotkom. Vicepremijer je bio Babiš, ali je iz vlade morao istupiti kada mu je oduzet poslanički imunitet zbog krivičnog gonjenja usled malverzacija njegovih firmi s dotacijama EU. Isti taj Babiš, inače, poreklom iz Slovačke, uspeo je otkad je ušao u vladu, da sebe „izbriše“ iz arhive kao agenta tajne komunističke tajne službe Čehoslovačke ali je Ustavni sud Slovačke poništio tu reviziju „lika i dela“ tog bivšeg druga – doušnika, sadašnjeg tajkuna Babiša kao ordinarni falsifikat.

Babiš je, uprkos svemu tome, na novim izborima, održanim krajem prošle sedmice, uspeo da dobije skoro 30 odsto glasova. ČSSD (svega 7,25 posto glasova) je doživeo, kao i gotovo sve druge tradicionalne stranke, potpuni debakl, socijaldemokrati dobili su manje glasova čak i od nereformisanih komunista. U prvi plan je izletela agresivno ksenofobna Stranka direktne demokratije (SPD) polu-Japanca-polu-Čeha, Tomija Okamure sa 10,64 posto glasova, koja je postala jurišnik protiv islamskih imigranata, nadaleko poznata po tome što je pozivala Čehe da šetaju svinje pored novosagrađenih džamija u većim češkim gradova.

Kritike u Češkoj i iz inostranstva na račun Babiša, koji će, iako pod krivičnim gonjenjem i uprkos teretu usvoje doušničke komunističke prošlosti, sasvim sigurno postati novi premijer postale su deplasirane kada se oglasio aktuelni predsednik Miloš Zeman i rekao da će Babišu, ako pobedi, poveriti mandat za sastav vlade, čak ako on bude i u zatvoru! Nema drugog objašnjenja za ovakav istup Zemana, koji je inače, osnovao ČSSD 1993, sem da će uskoro predsednički izbori i on će se izgleda na njima ponovo kandidovati. A na tim izborima nema mu uspeha bez podrške Babiša. Sa svim svojim manama, koje pokazuje u poslednje vreme neodmerenim izjavama, Zeman je u ulozi šefa države jedina ličnost koja bi mogla da kontroliše Babiša.

Pošto smo već dovoljno zavirili i omirisali Augijeve štale u koje se pretvorila češka politička stvarnost, neizbežno se nameće pitanje: „Kako se tako nešto moglo dogoditi u zemlji, čiji su građani izveli 1989. savršenu, prelepu, plišanu revoluciju, koja je nama i mnogima u svetu bila istorijski uzor u razumnosti i tolerantnosti?“ A potom je u srednjoj i istočnoj Evropi prednjačila u uspešnoj tranziciji ka savremenoj tržišnoj ekonomiji i demokratskom društvu. A onda je gotovo najednom, pre četiri-pet godine došlo preokreta.

I sam sam daleko od odgovora na ovo pitanje – iako sam živeo i radio kao novinar dvadesetak godina (1993-2013), pišući iz ove zemlje bukvalno svakodnevno, ne samo za gotovo sve medije, koji su nešto značili u našoj Srbiji (među njima i za Danas, odmah po osnivanju) nego i u Hrvatskoj, Sloveniji, Poljskoj, SAD, Kanadi, pa i samoj Češkoj. Ne znam čak ni da li neko drugi zna odgovor.

I to me čini još tužnijim i razočaranijim. Čak i više od propalog petog oktobra, koji je, kao „san o zemlji Češkoj“ otet svima nama, pre svih, onoj deci koja su htela da budemo „zemlja kao Češka“. I zato sam ovaj prikaz poslednjih čeških parlamentarnih izbora nazvao „Lamentom nad Češkom“. Znam, zvuči malo više patetično nego što je zdravo, ali ovo je i moja mala moja ispovest o Češkoj.

Autor je dugogodišnji dopisnik iz Praga

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari