Lanci

Lanci mestimične sreće u predahu boli, teški i uski, neželjenim rođenjem nametnuti.
Večito nas prate, više njih naporedo.
U našem tegobnom hodu ka hištavilu, ka smrti.
Veze s prirodom, zemljom, tlom rodnim.
Domom, tradicijom, porodicom.
Uspomenama, ljubavima i drugarstvom,
obrazovanjem, poslom, prijateljstvom.
Sa bićima srodnim.

Lanci oni sa samim sobom najčvršći su, nesnošljivi često.
A stege političke neslobode, raskidanju sklone, skoro redovno da vode u sledeću zavisnost.
U strast štetnu, u rituale i ropstvo.
U novi ritam, u ponavljanja zamrlost.
Pa nam se vraća pogubna, nezvana prošlost.
Duboka, zatajna davi nas polako voda,
Hladni klanci lažnih nadanja i nikad završenlh doba.

Izgleda da tô sve i nije o bio samo san.
No, evo opet pomalja se zlosutna inertnost.
Ona večita tužna zatvorska sloboda.
Dok ljubavni zamajac sa zapletenom kosom njenom postaše mi stran.
U mome srcu beše onomad zauvek stao, zadržan.
I zadrhtan.

Probudio sam se, tako, umoran, bezvoljan i nekako mlak,
S željom da budem napolju a da ne napuštam stan.
Zamagljena malo zora tek što je pobedila mrak.
S prozora pucao je moj zrak na na Kalenićevu pijacu preko skvera.
Tad se setih i našeg Mike Antića i slavnog Dilana.
I Majakovskog, i Jesenjina.
A potom Save, Dunava, oblaka, šuma i ptica.
Na koncu – i Prevera.
Jer kavez i lanci su vazda zemaljski, neuništivi i meodvojivi blizanci.

A politički okovi naročito sputavaju i sve više stežu.
Dugo se narod muči, u sebi stenje.
Ili nesvestan trpi, lažnom demokratijom zanoseći se obmannuto javno mnjenje.
I tako sve je gore, naročito onima koji traju bez ikakve nade, sasvim dole.
Sve dok vladare osione, svesni građani ne sateraju besno u gustu mrežu.

„Čovek mora doživeti svašta, da bi napisao dobru oesmu (Tove Ditlevsen, Kopenhagenska trilogija)

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.