Lav za nezaborav: Kako su se beogradski mediji oprostili od Duška Radovića?

Nekako u isto vreme u redakcije je stigla i vest da Književna zadruga priprema za štampu zbirku Duškove poezije za decu. Kakva koincidencija smrti i dela i kakva simbolika, baš kao u Duškovom stihu da je na kraju svih krajeva uvek jedan novi početak.

Vest o smrti objavljene su na naslovnim stranama Politike i Večernjih novosti. Politika je celu stranu posvetila Dušku, o njemu je pisao Milan Vlajčić, nazivajući ga „sejačem intelektualne vedrine“, zatim predsednik Skupštine grada Beograda Bogdan Bogdanović, direktor Studija B Slobodan Glumac, književnici Miodrag Bulatović, Vlada Bulatović Vib, Dragoslav Mihailović, Pero Kvesić, Stevan Raičković, Vasa Popović, reditelj Dušan Vukotić…

Branko Pešić, nekadašnji gradonačelnik Beograda istakao je da su Duško i on bili veliki prijatelji i saradnici. Ispričao je anegdotu kada je Beograd posetila jedna slovenačka delegacija. Jedan novinar ih je upitao šta bi iz Beograda najradije poneli, očekujući, s obzirom na to da su obišli brojne privredne, kulturne i sportske objekte, konkretan odgovor. A odgovor je glasio: „Samo jednog Duška Radovića.“

Novinar Večernjh novosti Bora Međedović, pripremio je mini feljton u pet nastavaka pod imenom „Pesnik beogradskog jutra“. Pisao je o životu i radu Duška Radovića, sa odabranim porukama iz emisije Beograde dobro jutro, koja je proslavila i njega i radio Studio B.

NIN se takođe oprostio od Duška Radovića, podsećajući da je samo pre mesec dana dobio Sedmojulsku nagradu. Novinar Stevan Stanić pričao je sa Duškom nekoliko meseci pre toga, a jedno od pitanje je bilo – da li je tačno da je Duško u svojoj jutarnjoj emisiji izgovorio: „Zašto nemamo mleka? Zato što su kod nas sve sami volovi…“

Duško se žacnuo, piše Stanić i uzviknuo: „Da li vam, pobogu, to liči na mene? Ništa od toga nije moje. Ništa od toga nisam rekao. Desilo se nešto gadno kada sam prestao sa mojom emisijom: jedan austrijski ili nemački list u rubrici Vreme viceva doneo je baš sve te viceve pripisujući ih meni, kao da sam ih ja izgovorio na Studiju B“.

Ljiljana Binićanin iz Ilustrovane politike je više puta razgovarala sa Duškom. U oproštajnom tekstu „Volimo te, Dušane Radoviću“ podsetila je da je Duško nekoliko puta bio predlagan za Oktobarsku nagradu grada Beograda. „Jednom, kad je trebalo da je dobijem“- rekao je Duško -„jedan član žirija, književnik, rekao je da nagradu treba da daju jednom književnom kritičaru koji se razvodio. Da ga uteše.“

Iz Večernjih novosti saznajemo da je, bez prethodne najave, TV Beograd prikazala specijalnu emisiju povodom smrti Duška Radovića. U studiju su bili njegovi saradnici, prijatelji i učenici, emitovan je deo emisije snimljen za seriju „Ostavština za budućnost“.

„Televizija je reagovala na pravi način i ostavila dragoceno svedočanstvo o dragocenom piscu i čoveku“- pišu Novosti u komentaru.

Iz novina saznajemo da je formiran odbor za sahranu, a članovi su bili: Branko Pešić, Pavle Savić, Bogdan Šundarić, Ratko Butulija, Aleksandar Bakočević, Miodrag Bulatović, Milan Vukos, Slobodan Glumac, Zoran Gluščević, Bogdan Dečermić, Jefta Jeftović, Velimir Lukić, Dragan Marković, Zoran Radmilović, Mira Stupica, Ljuba Tadić i Mića Tatić.

Duško je sahranjen 18. avgusta u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju a ispraćaju je prisustvovalo više hiljada građana i poštovalaca. Zapaženo je da je bilo i mnogo srednjoškolaca.

Kako je prenela Borba, u ime Studija B i njegovih slušalaca od Duška se oprostio direktor i glavni i odgovorni urednik Slobodan Glumac: „Neraskidivim se nitima Duško Radović upleo u život Beograda, direktno je vazduhom, kao čista suština duha, ulazio iz dana u dan u kuće Beograđana. Duškova reč se žedno čekala jer je bila istinita, prava, još topla od života koji ju je nadahnuo“- rekao je Glumac.

U ime sportskog društva Partizan, a poznato je da je Duško bio veliki Partizanovac i godinama član uprave, govorio je Dragan Kićanović koji je istakao da je Duško verovao da dobar sportista mora biti i dobar čovek. Poslednje slovo izrekao je Ljubivoje Ršumović u ime svih prijatelja: „Sa njim smo se osećali sigurni, sve što nismo umeli i znali, umeo je i znao Duško Radović. Toliko duše u jednom Dušanu i toliko rada u jednom Radoviću ova zemlja će nam teško ikad vratiti“.

Duško je ispraćen zvucima pesme iz serije „Na slovo na slovo“.

Poslednji put, prenosi Politika, nad otvorenim grobom, LJubivoje Ršumović je, tumačeći zelje i misli Radovićevih sugrađana, rekao: Živeo Duško Radović!

„Nema me samo kad nemam šta da kažem. A ima me uvek kad mi se čini da ima smisla govoriti. Ja nemam britak jezik. Možda je nečiji sluh britak. To je profesionalna deformacija“, govorio je Duško.

Neki ljudi na „visokom nivou“ smatrali su da je Duško ponekad nezgodan u političkom smislu i surov u svojim „dobrojutarnjim dobacivanjima“. Draganu Markoviću je ispričao da je prestao da piše nakon razgovora sa tadašnjim prvim čovekom Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda Ivanom Stambolićem, koji mu je rekao: „Tekstovi su sjajni ali su malo ispred vremena. Nismo još kao društvo zreli da primamo sve te poruke koje ponekad teško možemo politički da izdržimo“ .

Milovan Vitezović u svojim zapisima o Dušku Radoviću Majstore, dobro jutro piše da je emisiju Beograde, dobro jutro na kraju definitivno zaustavio moćnik sa ljubičastim prezimenom (general Nikola LJubičić) kada je etrom odjeknulo: „Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo“.

Ali emisija nije stopirana istog dana pa se sutradan čulo : „Kad već moramo i možemo bez Tita, mogli bismo i bez svakog drugog. Ko misli drukčije, neka kaže“.

Mladen Barišić, u to vreme omladinski funkcioner koji je imao priliku da upozna Duška Radovića, setio se vanredne sednice koordinacionog tela Novog Beograda na kojoj je Ivan Stambolić, između ostalog, rekao: „Jutros sam razgovarao sa Duškom Radovićem. Rukovodstvo Srbije i Beograda veoma je uznemireno paukovom mrežom koja se plete oko njegove emisije na Studiju B. Zbog toga više neće biti emisije (pismo objavljeno u NIN-u).

Tadašnji glavni i odgovorni urednik Studija B Slobodan Glumac razgovarao je sa Duškom i dogovoreno je da se emisija privremeno ukine, dok se ne smire strasti.

Dušku je ta nepravda teško pala. Kolege iz Studija B sećaju se kako je odjednom, na njihove oči, počeo da se topi a tamnozelene somotske pantalone na tregere koje je stalno nosio, postajale su sve šire i šire. Posle nekoliko meseci ćutanja već oboleli Duško, Slobodan Glumac, Đoko Vještica i Milorad Roganović pozvani su u Centralni komitet na razgovor o programu Studija B.

Milorad Roganović: „Ivan Stambolić govorio je u stilu ko radi taj i greši, ne vredi plakati nad prolivenim mlekom, sve se da popraviti… da bi posle desetak minuta predložio da se Duško vrati u emisiju. Sve nas je iznenadio. Ćutali smo. Prvi je progovorio Duško: Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme, izrekao je tada svoj politički epitaf. Ustali smo i otišli.

Aprila 1983. Duško je dao intervju listu Student i na pitanje zašto ga nema, šta je prava istina odgovorio je: „Nema tu neke velike tajne. Bilo je sve više primedaba i nesporazuma pa smo se dogovorili da privremeno ućutim. Posle je bilo inicijativa da nastavim, ali ja nisam hteo ili mogao da se prilagođavam ukusu onih koji su bili protiv mene“.

Prema svedočenju Duškovog mlađeg brata Brane, požalio se samo jednom početkom 1984. da je, otkako je prestao da se obraća Beograđanima, dosta oslabio i izgubio moć govora.

Stanko Brković, izvršni producent i direktor Poslovnog centra Studio B sa tugom se seća da su Duška jedva izveli iz bolnice da bi primio Sedmojulsku nagradu SR Srbije, najviše društveno priznanje.

Kad je izašao da se zahvali, Duško je rekao: „Ovu nagradu možda sam zaslužio, možda nisam, ali oni koji su mi je dali, danas su zaradili“.

U jednom od poslednjih intervjua izjavio je: „Voleo bih da sam pisao, živeo i radio tako da sam koristio ljudskom zdravlju i raspoloženju. Da sam decu učio mudrosti i vedrini. Da sam, jednom rečju, činio dobra deci i ljudima“.

Nije dugo prošlo i Duško je zauvek otišao 16. avgusta 1984. Tako je odlučio, nije želeo da se bori.

Autorka je dugogodišnja novinarka i voditeljka Studija B

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.