Lavirinti iz kojih nema izlaza: Lični stav Radiše Dragićevića 1Foto: Z. Miladinović/Danas

U mom siromašnom detinjstvu (ne siromašnom samo po pitanju novca već u svemu, počev od igračaka, literature, zabave i tehnikalija, jer je svet bio dalek od takvog okruženja, od seoskih kuća i dvorišta) bilo je malo malo stvari koje su, uz svet prirode i malo priručnih igračaka, mogle da zaokupe dečiju pažnju.

Lavirinti, koji su sa retkom štampom više zalutali nego namenom dospevali u naš dom, bili su prvi izazov nerazbokorenog dečjeg uma, prvi primamljivi i izazovni put ka nekakvom izlazu, i ja sam oprezno, sa velikom pažnjom i još većom mukom, neukim rukama usmeravao grafitni trag krivudavim i nepovratnim putevima među lavirintskom zidovima, putem rešenja.

Danas se raznežim kad vidim kako šestogodišnja unučica, istom strašću, čvrsto stežući olovku među prstićima, traži izlaze u lavirintima koje joj moj sin skida sa nekog sajta na internetu, i vidim kolika je njena upornost i radost kad se tamni trag mastila izlije van zamršenih lavirintskih hodnika, na onom jednom i jedinom mestu iz koga se može iskočiti.

Nisam ni slutio koliko će lavirinti u koje ću ući, kad iskoračim iz detinjstva u potrazi za svetom koji je dalek i nepoznat mamio putem ka dolini Timoka i dalje, biti zamršeniji i opasniji; da će put ka razrešenjima biti pun lutanja (bauljanja) i sumnji.

Što je najbolnije, izlaz, do koga smo u najvećem broju slučajeva stizali, koji je vodio na papirnu belinu koja liči na slobodu i slobodan dah (ili predah), vremenom se preobratio samo u novi lavirintski ulaz, zamršeniji i gušći; opasniji, pa je radost izlaska smenjivala zebnja od novog, još složenijeg i težeg.

Lavirinti iz kojih nema izlaza: Lični stav Radiše Dragićevića 2
Foto: Lična arhiva

I tako se naše bitisanje u zrelom dobu pretvorilo u neprekidno lutanje (bauljanje) lavirintskim putevima.

Od raspadnutog (koliko – toliko) uređenog sistema u neuređeno nacionalno ustrojstvo okončano sa tri rata, u kojima „nismo bili učesnici“ – ni Miloševićeve redovne snage (branioci Jugoslavije), ni Draškovićeve (prve, koje seku ruke onima koji dignu drugu zastavu, sem srpske), ni Šešeljeve paravojske (linija Karlobar-Karlovac-Ogulin-Virovitica i klanje zarđalim kašikama sto Muslimana za jednog Srbina) – uvedeni smo u kvazi-demokratski sistem divlje privatizacije i interesnih politika pojedinaca: stigla su četiri jahača apokalipse: Dinkić, Đelić, Vlahović i Labus, uz seize Janjuševića i Kolesara (gde svrstati Bebu; seća li se iko Bubala?) i, na kraju, vođeni Tadićem, utrli put našoj današnjici. Retki su oni (Prelević, St. Protić…) koji danas iskreno progovaraju o toj tragediji.

Teško je, a bilo bi i ponavljanje, ispisivati makar i samo selektivno (za potpuni ispis bila bi potrebna dva broja Danasa, od prve do poslednje stranice, čak i bez često benigne kolumne Vidojkovića) uzroke i posledice potpune propasti države i društva; nepovratne i nepopravljive štete koja je učinjena od vremena kada se Ovo, nezgrapno gegajući, dokopalo (privedeno) potpune vlasti – od depopulacije (primerice, opština Knjaževac je sa 61.973 živućih spala na 25.104), do bezuslovne predaje (prodaje) jugozapadnog dela i kolonizacije istoka naše zemlje mučene.

Bojim se da su se svi naši izlazi iz lavirinta izmakli, da su se zatvorili. Da naš razum nije našao pravac do svetla.

Da je na svakom našem mastiljavom putu kroz sve zamršenije lavirintne neko „na vreme“ istočio mastilo, da je „na vreme“ prelomio meko olovčije grafitno srce.

Buket balona koji se u maju sa krvavih poprišta dečijih stradanja Ribnikara, Dubone i Malog Orašja, digao ka nebu noseći Ovo uslikano sa leđa (spreda ga je mučno pogledati), sa jasnom porukom: „Odlazi!“, odneo je taj zahtev (vapaj) u visoko (duboko) plavetno nebo, a desetine hiljada zahtevalaca su neki „organizatori“, uz vikajuće pozive sa displeja, uparađenog u jedne iste maskirne pantalone, izvesnog mrkogledog Banjca (o, ko li ga je odabrao i doveo), poveli u nove lavirinte (do Petlje, do RTS-a, do Pinka…), gde su se svi sem „organitatora“ pogubili. „Organizatori“ su se, po izlasku za koji verujemo da se desio, konspirativno pritajili, a opozicionari (kao magijski strateg Barak) promenili u trenu taktiku, uvereni u preokret, opet pod kapitenskom trakom nametnutog „vođe opozicije“ Đilasa i heroine Marinike.

Nisu od velike pomoći bili visokoumni glasovi učenih mudrih (stranački neorganizovanih) slobodnih ljudi, nastupajućih kako samostalno, tako kroz ProGlas… Iskren da budem – moja beznačajnost nije potpisala ProGlas, a trebao sam; morao sam!

Nisam, jer kako u jednoj čaši nikada ne mogu da se sjedine ulje i voda, tako u mojoj svesti nisam mogao da izjednačim akademika Kostića i Bjelogrlića.

Ko dobro zna činjenice, razumeće moj otpor i poštedeće me ružnih reči i osuda zbog „Bjele“ (Bjeku i Zeku, Laku i Leku ovde ne pominjem).
Rezultat je poznat.

Naknadna pobeda „par forfe (par forfait) nije moguća jer su sudijske pištaljke moćnije od navijačkih.

Poraz je (pravdan krađom) još jedan u nizu – ma kako nepravedan, težak i bolan; ma kakve strašne posledice nosi, a nosi i po poraženu i po pobedničku stranu.

Ipak, najveći gubitnik smo mi koji smo još ovde, još nerešeni za korak ka splavu što odvozi sa usamljenog ostrvceta, još nazvanog svetlim imenom prosperitetne ugledne zemlje sa početka prošlog veka.

Pisao sam nekoliko puta već: Onaj (ne jedinka, nego tim), ko je spreman da posle Ovoga dođe na vlast mora biti ludo hrabar ili samo lud.

Jer je iz ruševine nemoguća gradnja. A u onima iz „hotećih“ takve nismo prepoznali: Aleksić? Ćuta? Zelenović? Lutovac (za neverovati da političar takvog kova brani Miketića)? Boško? Jeremić? …

Dobricu Veselinovića i Lazovića ne pominjati. A koga bi nam, iz tih skupova, ponudili za nove ministre?

Na kraju, da se vratimo lopti, jer je okrugla: Barak je, nakon neuspeha, oteran.

Poziv neuspešnima da bar sada pokažu savest – da sami odu. Da ih mi ne teramo iz naših života koji huje. Jer se ovako izjednačuju sami sa

Ovim u ubeđenju da su samo oni pozvani i od Boga dati za izlaz iz našeg lavirinta.

Mi sami moramo pronaći izlaz iz ovog, za sada nerešivog!

Onako kako, eno, upravo to čini moja unučica, svojom još slabašnom ručicom!

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari