Laž je da sam autor Vesićevih kolumni

Najpre da kažem da ste me neprijatno iznenadili. Do ove subote, vaše vikend izdanje bilo je oaza nadasve pristojne mudrosti, baš zato što je to jedini broj u kojem ne objavljujete famozni „Dijalog“, a „Famozno“ zadržavate.

A zašto je „Dijalog“ famozan, neka vam objasni autor „Famoznog“. Ubeđen sam da zna da je neprekidno ponavljanje istih misli, istih rečenica, istih teza, istih autora, o jednom te istom, ništa drugo nego štampanje partijsko-komesarskih biltena, koji će, nadate se valjda, jednog dana zaista da dovedu do jurnjave po ulicama, i do promene vlasti, aktuelne, sa istom, onom od pre nešto više od sedam godina.

Hoću da vam kažem da vam je „Dijalog“ loš, da u njemu nema dijaloga, niko tu ni sa kim ne razgovara, niko ne misli drukčije, svi bi samo da budu najžešći, najduhovitiji, najpametniji u opisima „prvodrođenog“, „picoustog“, „degenerika“, „mentalnog bolesnika“, „diktatora“, ili kako već ljudi koji uđu u dijalog, doživljavaju onoga sa druge strane, koji odavno nije sagovornik, u dijalogu, nego krvni neprijatelj.

No, teško da ćete vi da sve ovo što vam pišem prihvatite kao prijateljski savet, suviše ste daleko otišli u dijalogu, pa da batalim to, a vratim se na poslednji subotnji broj, u kojem je u okviru „Dijaloga“ objavljen „lični stav“ Marka Bastaća, a u kojem me narečeni ponovo pominje, po ko zna koji put, što me navodi na pomisao, što nikako neću pretvoriti u tvrdnju, da njemu ove uradke piše Jasmina Lukač, lično. Samo me ona toliko voli, „izvesnog“.

I zašto mi je ovo palo na pamet? Najpre, zato što Marko Bastać nikako nema, niti može da ima – lični stav.

On je podvrsta, zakržljala čivava, i oglašava se ne kada nešto misli, jer ne misli ništa, nego kada mu gazda kaže.

Drugo, kada se oglašava, a slušao sam ga par puta, on uglavnom skače, urla i laje, baš kao čivava, i ubeđen sam da, kada bi ga stavili za sto u gluvoj sobi, samog, i dali mu papir i olovku, ne bi umeo da napiše ništa drugo osim: „AV, AV, AV, AV“. Drugim rečima, tekst na nekoliko šlajfni, još sa pitanjima, može da mu napiše samo neko drugi, a rekoh već ko mi je pao na pamet.

Opet, sve to nije problem. Neka cveta hiljadu cvetova, i neka piše ko god hoće, i kako god hoće.

Problem je što vi, cijenjeno uvredništvo, ne vidite da postajete bilten raznih Bastaća, i sličnih podvrsta.

Onih koji su ubeđeni da imaju prava na sve, pa i da lažu, baš kao on o meni, „autoru Vesićevih kolumni“.

Onih koji medije doživljavaju kao puki trošak, i spremni su da im daju nešto sitno, tek da bi pljunuli, uvredili, opsovali i ostvarili neki svoj, uglavnom krupan, interes.

Onih koji veruju da mogu, kroz tako za sitno kupljene medije, da dobiju priliku da vladaju, i koji misle da novine i televizije i služe da bi se ljudi nagovorili da se opredele, a ne za informisanje.

Bijete nečiju tuđu političku bitku, to hoću da vam kažem.

Toliko. Ako ste shvatili, shvatili ste, ako niste, nastavite samo sa dijalogom i ličnim stavovima polučivava.

Meni svakako ostaje velika satisfakcija. Da kada vidim Gorana Vesića, mogu do jutra da ga zezam. Pošto je Marko Bastać njegov, „ciganin“. Što bi moglo da znači da ga, pre nego što krene da laje, zove lično Vučić da mu kaže: „Sine, daj opet gol“. Pa posle padne od smeha, pošto svaki put, zbog Bastaća, pobedi sa 5:0.

Da li treba da vam kažem koliko se to meni sviđa, starom grobaru?

Marko Bastać, zvezdaš. I moja prilika da Vesiću sve to kažem i objasnim da im je himna, ciganska, ona pesma: Čivaaavaaa!

Vrh! Kad malo razmislim, ipak pustite Bastaća da mu neko piše, molim vas. Samo nađite drugo ime rubrici. Na primer: „Jurnjava po ulicama“. Ili: „Jovo Bakić diary“. Tako nešto, revolucionarno.

Autor je kolumnista Ekspresa i Informera