Laž je srpski državni interes

I još gore od toga, vratili su srpsko društvo u pretpolitičko odnosno plemensko doba u kome o svemu odlučuju plemenske vođe, odnosno lideri tzv. političkih stranaka tipa Vučića, Dačića, Šešelja, Palme…

Istina je samo ono što lideri plasiraju svojim saplemenicima makar to bile čiste laži. Vlast je čak osnovala Akademiju laži, za proizvodnju svojih naslednika, nazvavši je Akademija za mlade lidere.

Prošle nedelje na toj akademiji je diplomirao Vladimir Orlić, potpredsednik Skupštine i visoki funkcioner zločinačkog udruženja zvanog SNS. Njegov diplomski rad je bila Konferencija za novinare bez prisustva novinara.

Posle poltronskog govora o svom vođi, Orlić je pozvao praznu salu da postavi pitanja.

Ne samo zbog tog bezumnog uradka Orlića, već pre svega zbog onoga kako je nesuđeni otac nacije, pokojni književnik Dobrica Ćosić definisao spiritum movens iliti duhovni pokretač srpske nacije, možemo reći da su Srbi jedinstven narod na planeti.

„Laž je srpski državni interes!“, napisao je Ćosić.

„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga. Lažemo iz samilosti, lažemo iz stida. Da se ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu.“

I sad pazite na ovu nebulozu: „Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo maštovito, stvaralački, inventivno. U ovoj zemlji svaka laž na kraju postaje istina. Srbe je toliko puta u istoriji spašavala laž.“

Poslednjom rečenicom Ćosić je potvrdio istinu da je sve u srpskoj istoriji laž, a najveća bi bila to što tvrdi da je Srbe „spasavala“ a ne uništavala laž.

Da nije tako ne bi srpsko društvo danas bilo u bezizlazu.

Laž je zaista u korenima naše istorije i postala je modus operandi, odnosno način delovanja svake srpske vlasti.

To je moj generacijski drug sa fakulteta Dragan Veselinov studirao, proučavao i o tome ovih dana knjigu napisao pod naslovom: „Moj Bog – pitajte popa“.

Nastavljajući propagandu laži, današnji vlastodršci su podigli monumentalni i monstruozni spomenik Stefanu Nemanji.

Tog plemenskog vladara bezumnici su proglasili za rodonačelnika srpske države, iako su Srbi živeli i imali svoje države na ovim prostorima vekovima pre Nemanje.

Sve je na tom spomeniku laž. Nemanja u desnoj ruci drži mač, iako nikada nije bio ratnik niti osvajač, osim što je u borbi za presto ubio svog starijeg brata Tihomira.

U levoj ruci je povelja ruskog patrijarha Alekseja Drugog o predaji manastira Hilandar njemu, kao raškom županu.

Stefan Nemanja je međutim bio nepismen iako je njegov najmlađi sin Rastko Sava Nemanjić proglašen za sveca i srpskog prosvetitelja.

Taj prosvetitelj nikada nije otvorio nijednu školu niti opismenio ikoga pa ni svoga oca.

Prvu školu na današnjem prostoru Srbije osnovao je despot Stefan Lazarević u petnaestom veku, pod nazivom „Resavska prepisivačka škola“.

Ne postoji nijedno crkveno niti književno autorsko delo Save Nemanjića, kaže Dragan Veselinov.

On je tekstove iz Grčke crkve prenosio u srpska crkvena žitija.

Nikada nije rekao da je Srbin, nikada nije upotrebio pojam „srpske zemlje“, nikada nije izgovorio reč pravoslavlje.

Sava je, kaže Veselinov, klasični hrišćanski krstaš i verski šizmatik u trinaestom veku.

A Savin dan su izmislili banatski Srbi 1734. godine u nastojanju da od Austrougarske dobiju škole na srpskom jeziku, što su i ostvarili.

Svetosavlje kao velikosrpsku doktrinu su izmislili kleronacionalistički teolozi i crkveni velikodostojnici Dimitrije Najdanović, Justin Popović i Nikolaj Velimirović.

Oni su tog lažnog prosvetitelja Savu i proizveli u tvorca ratne politike za Veliku Srbiju, što on nikad nije bio.

Nije dakle, kako kaže Dobrica Ćosić, Srbe toliko puta u istoriji spašavala laž nego ih je vekovima unazađivala, uništavala i evo dovela ih u 21. veku do granice opstanka.

Sudbina nas Srba zapravo potvrđuje ono što je o laži napisao veliki francuski realista Onore de Balzak. Kada bismo znali strahotu i težinu laži, progonili bismo je ognjem pre nego druge zločine.

Ovih dana sa svih strana Srbijom odjekuju reči himne: „Da živimo svi u slozi, Sveti Savo, ti pomozi“.

Ćosićevski rečeno i dalje lažemo: stvaralački, maštovito, inventivno.

Evo kako to u praksi izgleda.

Glavna tema svih režimskih medija danima jeste sto pedeset osmi pokušaj ubistva Aleksandra Vučića.

Vrebala ga dvojica pucača, piše nekada najtiražniji dnevni list u Jugoslaviji, danas vlasništvo bozadžije iz nekog sela kod Smedereva.

To je najbolji dokaz da su uposlenici nekadašnje „sedme sile“ od svih veza koje čovek kao društveno biće treba i mora da ima, raskinuli sa najvažnijom – vezu sa mozgom.

I tako dok novinari lažu da „ohrabre sebe“ ili da „sakriju svoju bedu“, nesuđena žrtva atentata, znajući da je to laž, radi ono što najbolje zna, korumpira svoje glasače našim parama iz budžeta Srbije.

Najnovije njegovo krivično delo iz oblasti mita i korupcije jeste ponuda da će se založiti da mladi koji glasaju za njega, ako pobedi na izborima, dobiju po 100 evra nagrade.

Primetili ste svakako da se u svakodnevnim sataraškim obraćanjima naciji stalno vraća na temu poštenja i laži, kao svaki paranoik na svoju opsesiju.

Srbi dakle nikako da isplivaju iz okeana laži u kome žive vekovima, a Dobrica Ćosić zvani Gedža to pravda rečima: „Laž je vid srpskog patriotizma. Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode.“

Autor je urednik Sportsko-političke galaksije