Laž kao državna ideologija

Komunisti su zatvore smatrali svojim najvećim školama, mada je jednako poštovana bila i odrednica „pohađao Beogradski univerzitet“.

Smetali su im svi zaista obrazovani pojedinci, te su takve, poput Slobodana Jovanovića, nemilosrdno proterivali pod optužbama za ideološko skretanje i naravno nepatriotizam.

Koliko god da nisu puno učile, sve su se vlasti – od Broza do Vučića bavile patriotizmom kao omiljenom lekcijom. Patriotizam je u Srbiji uvek podrazumevao ljubav prema vlasti.

Ima li opštijeg mesta u našem nacionalnom karakteru nego da volimo vlast? Bilo je izdajnički ne voleti Tita, jednako kao ne voleti Miloševića, ili sada, ne daj Bože, ne voleti Vučića.

Ova društvena patologija uslovljena je dugotrajno nedovoljnom prosvećenošću Srba. Odbijanje Srba da uče i da se samostalno brinu o sebi odgovor je na Adornovo pitanje „zašto čovečanstvo tone u novu vrstu varvarstva umesto da pređe u stanje istinske ljudskosti“.

Kao narod malo promišljamo. Učimo decu da se ne suprotstavljaju autoritetima – umesto da im govorimo da gledaju u zvezde, poželjnim načinom ponašanja smatramo gledanje u noge, „u se i u svoje kljuse“. Godinama smo gradili konformističko društvo i pod Vučićem u tome dostigli vrhunac – ovde se stav da ste protiv vlasti ne smatra demokratskim pravom na sopstveno mišljenje, već aktom veleizdaje.

Provlačiće vas kroz tabloidnog „toplog zeca“, ljutiće se na vas Vučićević Srditi Dragan sve pljuvajući u ekran da bi pojačao ekspresiju svog besa, sprdaće se sa vama Marić Milomir na svoj nonšalantno odurni i kvazimangupski način, botovi će ubaciti „u treću“ ne bi li vam našli mrlju u biografiji i proglasili za magarca ili provincijalca… Uključiće se i državni aparat ne bi li prevenirao da istina nekako ipak izađe na videlo.

U tom smislu vlast tri srpska suverena: Tita, Miloševića i Vučića se ne razlikuje preterano. U sve tri epohe nema građanina već samo podanika. To da smo bili podaničko društvo „iza gvozdene zavese“ moglo je nekako i da se opravda (istina jako teško), ali to da smo podaničko društvo u 21. veku individualnih i građanskih sloboda te veku masovnog prosvećivanja, nesumnjivi je „uspeh“ režima Aleksandra Vučića.

Ovde ne samo da cirkuska SNS družina koja sebe smatra vlašću misli da je izdaja biti protiv Vučića, već to smatra i zavidan broj Srba! I to je naš najveći problem – ne autoritarna vlast, već autoritaran narod.

Decenijsko neučenje danas uzima veliki danak. Maksima „ne mogu me toliko malo platiti koliko mogu malo da radim“, nastala u Titovo doba, motivisana je činjenicom da je Josip Broz pružao lažnu sliku o „blagostanju naroda“, umnogome baziranom na nekritički uzetim stranim kreditima, čiji deo i dan-danas isplaćujemo.

Milošević je na priču o „švedskom standardu“ dodao iluziju o izuzetnosti „nebeskog“ naroda koja se u Srbiji, na tlu neprosvećenosti, primila izuzetno, te i danas naši ljudi veruju da su izabrani i da predstavljaju savest čovečanstva. Vučić u ovaj mozaik dodaje fikciju o uspešnosti zemlje, što dodatno jača uverenje da se ne moramo brinuti sami o sebi.

Velika većina Srba koja živi mesečno sa manje od 400 evra veruje da je njihovo siromaštvo deo svetske zavere i osvete za našu izuzetnost pa glasajući za Vučića daju podršku svom daljem sveukupnom propadanju. Jeste, pakuju mase u autobuse da aplaudiraju Vučiću na bezmerno silnim mitinzima i svečanostima, ama ljudi to delom i žele.

Nije samo razlog u dobroj selekciji sendviča i sokova, već i u osećaju sigurnosti koju pruža vlast favorizujući naše mediokritetstvo i neprosvećenost i prevodeći te nečasne osobine u patriotizam, na zadovoljstvo Broja jedan.

Čitajući knjigu „Istorija zapadne filozofije“ Bertranda Rasela na budvanskoj plaži da prekratim vreme i toplotu, čuh kako mlada mama upozorava sina: „Uči, a ne kao ovaj čika pod stare dane.“ Kod nas odavno uči samo onaj koji mora – učenje je vezano isključivo za školu i ima najpogrdniju moguću konotaciju. One koje vole da uče pežorativno nazivamo štreberima, a decu još od najranijih dana vaspitavamo da ne budu pametna dobro poznatom srpskom pogrdom – „ne filozofiraj“.

Forsiramo dualno obrazovanje kao prosvetni ideal, bojeći se da neki mladi ne zaluta na fakultet i postane pretnja sistemu. Na fakultetu zagovaramo Bolonjsku deklaraciju, kao sistemski način uprosečavanja i zaglupljivanja studenata. A kada „nepatriote“ ipak završe škole i specijalizacije, onda ih pošaljemo Nemcima, koji su uspeli u naumu da cene znanje. Briljantni doktori sa završenim volonterskim specijalizacijama najbolji su primer šta država misli o školovanju!

LJudima, od kojih je vlast dobila značajne količine para, nakon sticanja najviših kvalifikacija zatvara vrata prijema u srpske bolnice, a da to izgleda smeta samo potpisniku ovog teksta.

Kao država smo iz feudalnog, kmetskog uređenja (dobro, kod Tita kmetovi su bili partijski sekretari, a kod Miloševića su se nazivali predsednicima SPS odbora) odmah uskočili u neoliberalni kapitalizam, a da nikada nismo gajili građansko društvo i individualne vrednosti. Pobeda kolektivnog nad individualnim posledica je obrazovne zapuštenosti naroda. Predugo već tragamo za mesijom koji će umesto nas rešavati životne probleme.

Kada se pojavi neko ko bi da menja naš nacionalni karakter („ne pitaj šta Srbija može da uradi za tebe, već šta ti sam možeš da uradiš za sebe“ – parafraza dobro poznate Kenedijeve misli), mi ga odmah fizički odstranimo, samo se menjaju Vujice Vulićevići…

Broj jedan najbolje razume „kolektivno nesvesno“ našeg naroda. Naravno, nije on Jung, niti su Vulin ili Vesić iz neke škole psihoanalize, ali su najdrskiji u zloupotrebi našeg neobrazovanja. Ono što govore ovi SNS kadrovi, misleći ljudi ne samo što nikada ne bi izgovorili, nego ih je sramota čak i da to čuju. Tako ministarka saobraćaja tvrdi da je istočni krak koridora 10 završen još 2017. godine, ali je to naravno ne sprečava da krajem 2019. dođe na svečano otvaranje.

A Broj jedan, da bi gomila pomislila da je lepo vaspitan (Srbi vole zarđale kašike ali navodno ne i svađe), na proslavu zove i Tadića. Naravno da mu se gadi, ali je spreman i to da otrpi, da bi zapuštena Srbija poverovala da je on onaj mitski Srbin prepun vrlina koji će ih spasiti. Takvog doduše nikada nisu sreli u životu, pa sada dopuštaju da ih prevoze autobusima ne bi ga videli i omirisali.

Uveravaju nas da je najveća jeres spaljivanje knjiga („fašizam“), mada Josif Brodski tvrdi da je to nečitanje knjiga.

I evo gde nas je nečitanje dovelo – do laži kao državne ideologije, koja prija zapuštenoj Srbiji.

Stoga nije pitanje bojkot ili ne, nego čitanje ili ne. Bez čitanja mart ili septembar naredne godine jednako su besmisleni…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu