Laž ne hoda tako

O detinjstvu.

Ko o čemu, baba o uštipcima.

Možda… Mada je baka pravila sjajne uštipke.

Mesto – Profesorska kolonija XV paviljon, sa četiri ulaza i četrdeset identičnih stanova. Komšije – Duše od ljudi. Ne znaš ko je bolji od kog. Službenici, inženjeri, vojna lica, penzioneri, dva krojača, poštar Toša… Ostalo deca i poneki student. Kuce zajedničke, Žujka i Džeki. Ceo život se odvijao u dvorištu, „punom neba i ptica“. Uveče, otac iznese mali televizor. Gajtan prolazi kroz travu i ulazi u najbliži stan. Nera dodaje gajtan suprugu Šefku, a deca Amir i Emir pomažu. Svako po nešto donese. Gospođa Vida Piroćanka, uvek nešto za meze. Često, punjene pirotske hladne i ljute paprika. Komšija Pecić, domaću šljivu i čašice. Gospođa Roska, Paraćinka, ogromnu džezvu turske kafe… I počne da se okreće zemlja na TV ekranu i muzika. Počinje TV dnevnik.

Komšija iz prizemlja, Pera Jovanović, zastavnik prve klase u JNA, kratko i gromoglasno vikne: Sad tišina! Ni muvu neću da čujem! Za komarce nije ništa rekao, tako da su nastavili da nas klopaju. Živeli smo kao bubreg u loju… Sve dok se jedne večeri, kada smo svi polegali i spremali se da utonemo u san, nije čuo jedan prodoran, jezivi ženski krik.

Ko je vrisnuo?

Ko?

Ja samo što sam zaspao.

Odakle je došao vrisak?

Roska! Roska je vrisnula.

Svi trčimo ka našoj komšinici Roski. Ona u šoku. Sva uplakana. Trese se.

Manijak, manijak na prozoru. Htela sam da ugasim svetlo i legnem… Voja je već uveliko hrkao.

Komšija iznad, klimao je potvrdno glavom i govorio – Hrkao je, i te kako je hrkao…

Dalje, šta je bilo dalje?

Jedna glava se pojavila na prozoru. Grozna, ogromna, sa ožiljkom preko obraza. I kezio se na mene i palacao jezikom… Pokazivao rukom da će me zaklati. Onda sam vrisnula i on je nestao.

Te večeri niko nije spavao. Nekoliko mlađih sa motkama za podupiranje veša i oklagijama, ostali su da stražare cele noći.

Sutradan, došli su stanari skoro svih paviljona. Bilo nas je preko stotinu. Ispunili su celo dvorište. Napravili smo plan. Odredili nekoliko grupa, sa po petoricom jakih i mlađih ljudi. Svi su imali letve i močuge. Raspoređeni su tako da pokriju ceo kraj. Ulice, Zdravka Čelara, Kopernikova, Ljube Stojanovića, sve do Cvijićeve. Menjale su se grupe na svaka tri sata. Među komšijama bilo je dosta vojnih lica, koja su mnogo pomogla u ljudstvu i logistici. Nema hladnog ni toplog oružja. Samo drvo. Pa, udri.

Ostale žene kuvale su malo više ručka i donosile porodici komšinice Roske, da se ona ne bi umarala. Uvek je s njom bilo nekoliko komšinica i pravili joj društvo. Plašila se da ostane sama.

Tri dana i tri noći ništa. Nigde manijaka, ni od korova. Neki su već počeli da sumnjaju u priču komšinice Roske… A onda, četvrte noći…

Grupa koja se krila u šipražju, pored plota kuće komšije Vasića, čula je neko čudno kretanje i dahtanje. Videla je jednu ogromnu spodobu kako se šunja ka prozoru spavaće sobe gospođe Roske, koja je živela u prizemlju. Taman kad je počeo da se penje na prozor, zastavnik prve klase Pera Jovanović iz mog ulaza, razdrao se kroz noć – Stoooooj! Stani! Ne mrdaj. Bacili su se svi na manijaka. Svi koji su čuli urlik komšije Pere Jovanovića, a čuli su mnogi. Odmah nam se javila telefonom prijateljica koja stanuje u Dalmatinskoj ulici da pita ko je to vikao Stoooooj!

Dotrčale su sve stražarske grupe i drugi stanari. Prebili smo manijaka, ko vola u kupusu. Došli su pripadnici narodne milicije. Odveli ga. Više ništa nismo čuli o njemu. Bila je to veličanstvena pobeda, solidarnosti i hrabrosti stanovnika Profesorske kolonije, nad jednim manijakom, koji je želeo da torturiše ceo narod i da preti ubistvom našoj komšinici Roski.

Zašto sam se setio ove priče? Dugo nisam mislio o njoj.

A onda sam prolazeći pored kioska video mnoštvo režimskih novina u kojima na najbrutalniji i najogavniji način napadaju jednog mladog čoveka. Načelnika Odeljenja za borbu protiv droga, inspektora Slobodana Milenkovića. Čuvaju mu leđa njegovi drugovi.

Gde je tu narod da mu pomogne sada kad mu je najteže? Kad se bori za istinu. Kada se bori za sve nas. Da prestane ovo izvrgavanje ruglu jednog naroda. Da prestane krađa sirotinje.

Jedan narod je moćan samo ako se ujedini. Kao mi, nekad davno, kad smo odbranili našu komšinicu Rosku. Nemamo Zolu da brani Drajfusa u velikom političkom skandalu, koji je izazvao duboke podele u francuskom društvu.

Afera Drajfus, ime dobila po Alfredu Drajfusu mladom generalštabnom oficiru jevrejskog porekla koji je osuđen na doživotni zatvor zbog navodne špijunaže u korist Nemačke, da bi nakon nekoliko godina bio oslobođen svih optužbi i potpuno rehabilitovan.

Zola beži u Englesku da bi sačuvao život svoje porodice i svoj. Beži od razularene mase. Vraća se posle godinu dana, dočekan kao heroj, od tih istih koji su hteli da ga linčuju. Dokazano je da Drajfus nije izdajnik Francuske.

Zola je odlučio da posluša svoju vlastitu savest i da podigne svoj glas protiv javno prihvaćene nepravde.

Gde je danas naša elita, koja neprestano ističe vlastitu istinoljubivost i aktivizam i da li bi bila spremna staviti svoj ugled na kocku, kako bi pomogla nekome koga uopšte ni ne poznaje ili bi igrala na siguricu i čekala?

Nemamo Valensu, ni SOLIDARNOST, koja je pod Valensinim rukovodstvom brojala 10 miliona članova. Solidarnost je predstavljala opasnost samim temeljima sovjetske vlasti nad istočnom Evropom. Imamo neke male, sitne opozicione lidere, koji ne mogu da smene ni predsednika kućnog saveta, a o mesnoj zajednici i da ne govorimo.

Nemamo milione Italijana na ulicama svih gradova, kada su ubijena dvojica vrhunskih, nekorumpiranih sudija, koji su sudili Mafiji. Kada je jedan od šefova Mafije, gledajući kroz prozor svog stana stotine hiljada ljudi na napuljskim ulicama, koji su tražili smrt Mafiji, rekao – Izgubili smo. Ovo ne možemo pobediti.

Najpoznatiji italijanski tužilac Nikola Grateri, sa nadimkom „mrtav čovek koji hoda“, trideset godina je pod zaštitom italijanske policije. „Setite se šta se desilo El Čapu, meksičkom narko-bosu. Švercovao je tone kokaina i naručio ubistva stotina ljudi, ali je u svom rodnom gradu bio poznat po dobročinstvu, jer su ljudi govorili da nabavlja lekove porodicama ili da gradi puteve. Ovde se dešava ista stvar“, kaže Grateri.

Pred komisijom policajac Serpiko je rekao: „Osećao sam da ću konačno sve da kažem svetu i da niko neće da me prekida. Mislio sam: ‘Znam istinu’. Svaka izgovorena reč je bila moja i dolazila je iz srca.“

Nemamo Serpika, koji se borio protiv korumpiranosti američke policije.

Imamo inspektora Slobodana Milenkovića, načelnika Odeljenja za narkotike beogradske policije, koji je prvi otkrio i obelodanio postojanje marihuane na najvećoj plantaži u Evropi „Jovanjica“.

Državni vrh podmeće krivicu inspektoru Milenkoviću, koji se bori, po cenu života, da dokaže da najveći kriminal dolazi upravo iz vrhova vlasti.

Načelnik Milenković želi da javno demantuje sve iznete neistine i iznese istinu i podseti da afera Jovanjica nije proizvod tzv. podmetanja ni nezakonitih radnji policije, već partnerstva dela vojnih i civilnih bezbednosnih struktura i pojedinaca, koje se, prema stavu policajaca, nalaze u zoni kriminala

Čuvajmo ga kao najveću dragocenost, kojih je sve manje u ovom prokletom svetu. Inače, nećemo više moći ni komšinicu Rosku, iz nekih davnih vremena, da spasemo od manijaka.

Svi naslovi isti. Tekstovi identični. Očigledno pisano negde. Na jednom mestu. U samom vrhu ove prolupale države.

U redakcijama nema novinara. Sve sam aparatčik do aparatčika.

Kad Bog hoće nekoga da uništi, prvo mu oduzme pamet (Euripid).

Danas, kad vlast hoće nekoga da uništi, prvo pusti sve svoje medije da pljuju, lažu, vređaju, podmeću. Na taj način uništavaju ljude i narod. Prete ubistvima. I porodice su u opasnosti.

Mojih ispisnika ima joše veoma malo. Ali, tu su deca, unuci.

Prijavljujem se da idem brzim hodom pored Slobodana sa njegovim kolegama i prijateljima prema Palati pravde. Da ga sačekam i ispratim do automobila.

Dopada mi se taj njegov hod. Hod koji govori o njegovoj nevinosti i ubeđenosti da je ON istina.

Hod je zastrašujući za mnoge. Njegova odlučnost da ide do kraja.

Laž ne hoda tako.

Kažu, samo javnost može da mu pomogne.

Pa, šta smo mi? Mi, građanke i građani Srbije. Mi smo javnost.

Pomozimo inspektoru i njegovim kolegama. Prijavimo se da ga zaštitimo. Njega i ostale, sa porodicama, koje su pod pretnjom smrću.

Držimo se za ruke, kao nekad kad je policija pokušavala da nas razdvoji. Napravimo zid. Živi zid. Još smo živi. Nismo mrtav narod koji hoda.

Razbijmo tišinu i učmalost u koju smo upali. Pokrenimo atrofirane mozgove i misli.

Kažu, mogu da pucaju. Da ubiju. Hoćemo da živimo.

Pa, je l’ ovo taj život?

Ovo sistematsko razjebavanje ono malo mozga što još imamo u glavi.

Gaženje naroda cokulom, kao kad se gazi pikavac. Levo, desno. Desno, levo. Napred nazad. Gore dole… Sad im ga nabi do balčaka.

Srbiju danas vode SNS i njen šef. Crkva. Korumpirane policijske i vojne službe. Korumpirani javni tužioci i sudije.

Oni čine glavu zmije, koja se obavila oko naroda Srbije i guši je lagano i davi i pije poslednje kapi krvi i koske počinju da pucaju, sve do god Srbija ne postane izbušena i prazna lešina.

Posecimo glavu, dok još možemo i imamo snage za tako nešto i oslobodimo se samrtnog zagrljaja.

Autor je dramski umetnik