Laža i paralaža u Narodnoj skupštini: Lični stav Dragana Delića

I umesto da lekari, na ovako „zapuštenoj livadi“, budu korifeji slobodne misli, akademske čestitosti i promoteri moralnih vertikala, značajan broj njih postali su propagatori trpeljivosti i udvoričke snishodljivosti.

Dodatan problem je da je skoro jedna trećina građana Srbije, iz različitih razloga, odlučila da živi jednu pasivnu poziciju bavljenja isključivo sopstvenim životima, verujući da je besmisleno upuštati se u bilo kakvu vrstu građanske borbe.

Za njih su samodovoljnost i unutrašnji mir vrhunski ideali. Nažalost, u tekućem vremenu intelektualce disidente zamenili su intelektualci konvertiti, prigrlivši proverenu misao Ive Andrića: „U ćutanju je sigurnost“ (pripovetka „Most na Žepi“, 1925. godina).

Zato, u našoj Srbiji, samopreispitivanje nije u modi, ali to je minimum koji moramo uraditi, kako zbog sebe, tako i zbog drugih. Bez prizvuka viktimističke patetike, iznosim svoje kratkotrajno političko iskustvo želeći da i naš uvaženi istoričar i kolumnista Milan St. Protić, u daljem kreativnom naporu realnije sagleda položaj i mogućnosti aktuelne opozicije („Kud se dede srpska opozicija“, Danas, 13/14.jul o.g.).

Ne želeći da budem nemi saučesnik izneveravanja zdrave pameti, uvažavajući normalnost da se demokratija gradi u parlamentu i kroz parlament, zahvaljujući glasovima građana i predlogu generala Zdravka Ponoša, postao sam narodni poslanik, reklo bi se aktivni subjekt u političkom životu Srbije.

Nažalost, u našoj parlamentarnoj pseudomonarhiji i vladavini najgorih (kakistokratija), u odsustvu funkcionalne/proaktivne društvene elite, hipokrizija i atmosfera nemoći kao dve sestre bliznakinje, poprimile su nesagledive razmere.

S druge strane, aktuelna vlast, pogotovo predsednik Republike, stalno govore o poželjnosti novih ideja, o hroničnom odsustvu predloga iz redova vanvladajućeg establišmenta, da od strane opozicije dolazi samo mržnja i destrukcija. Međutim, predsednik, kao i obično, ne govori istinu.

Naime, Odbor za zdravstvo Srbija centar (Srce), posle timskog i ozbiljnog višemesečnog rada, poslao je predlog nove zdravstvene politike Republike Srbije, sa 170 konkretnih i mogućih promena, uz prateće ljubazno pismo, na skoro 30 adresa – od Ministarstva zdravlja, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, Odbora za zdravlje Narodne skupštine, pa sve do Instituta za javno zdravlje. Niko nam nije odgovorio, niti komentarisao predloge.

Naravno, „zavera ćutanja“ je bila očekivana (predvidljiva) reakcija institucija, kao i provladinih medija (niko nije došao na konferenciju za štampu, niti je preneo informaciju). Ova zaglušujuća blokada medija, koja objektivno otežava rad opozicije, potvrđena je kroz svetski indeks slobode medija za 2024. godinu koji su dali Reporteri bez granica: Srbija je od 180 zemalja pozicionirana na (neslavnom) 98. mestu, dok je 2014. godine bila na 54.

Sve ovo nam govori i da nema političke volje za radikalno preumljenje u zdravstvenom sistemu Srbije, i da su velikodušni pozivi vlasti na saradnju i predlaganje novih ideja samo prazne reči (floskule) i zamagljivanje pravih namera – enormno, netransparentno i nekompetentno trošenja novca bez stručnog pokrića i jasnih, neoborivih prioriteta.

Poseban problem u Narodnoj skupštini je što „kompaktna većina“ smatra, a tako se i ponaša, da je politika samo pitanje moći, supremacije, isključivosti i samodovoljnosti, a ne iskren napor da se uredi i ostvari društvo egaliteta, političke slobode i pravih vrednosnih sistema.

Nije im čak strano da neprekriveno i osiono krši zakone koje su sami doneli, npr. Zakon o Narodnoj skupštini ili Poslovnik Narodne skupštine. Posle pola godine od konstituisanja nije donet ni godišnji program rada Narodne skupštine koji „predsednik Narodne skupštine dostavlja svim narodnim poslanicima“ (član 28 poslovnika).

Dosadašnja praksa jasno govori da se sednice zakazuju samo kada to odgovara aktuelnoj vlasti – izuzetno retko i kada se (zakonski) mora delovati, a ne kada treba ili kada nalažu postojeći problemi od šireg društvenog značaja. Znak državne i nacionalne neodgovornosti od strane vlastodržaca, je izbegavanje skupštinske rasprave o Kosovu i Metohiji ili o rudarenju u Srbiji.

Nerazumno je, i dovodi u sumnju prave namere aktuelne vlasti, da se „Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničke budućnosti srpskog naroda“ razmatra kroz objedinjenu skupštinsku raspravu sa 59 potpuno heterogenih tema ( npr. brojna zaduženja – krediti, vojna saradnja sa drugim državama, vizni režim, izbor guvernera Narodne banke, izbor predsednika Fiskalnog saveta, izveštaj o radu Agencije za sprečavanje korupcije itd).

Pred ovom činjenicom padaju u vodu sve teatralne izjave o „istorijskom dokumentu“, ili da „deklaracija brani Srbe u Srpskoj i na Kosmetu“ itd. Da se ne zavaravamo, po sadržaju i porukama radi se o radikalskom proizvodu s kraja 19. veka sa nekritičkim, slepim i neproduktivnim patriotizmom. Poruka o „zajedničkoj budućnosti srpskog naroda“ ostala je nedorečena i sa mogućnostima različitog tumačenja, što je, verovatno, bio i cilj autora teksta.

Ono što je vremenski raskorak u deklaracije je činjenica da danas, u 21. veku, moramo razgovarati i misliti, pre svega, o zajedničkoj budućnosti celokupne humane populacije na ovoj maloj, suštinski gledano beznačajnoj planeti u Svemiru, jer su četiri promenjena „jahača Apokalipse“ pred vratima – klimatske promene sa brojnim posledicama (npr. nedostatak hrane, vode, čistog vazduha), epidemije/pandemije, (nuklearni) ratovi, masovne migracije stanovništva zbog gladi ili ratova).

Anahrono i utopistički zvuče poruke da „srpski narod predstavlja jedinstvenu celinu“, da „i drugim sredstvima mogu mogu biti zaštićeni Srbi na Kosovu i Metohiji“, da je u multikonfesionalnoj i sekularnoj državi neophodna „bliža saradnja države i crkve… u očuvanju tradicionalnih hrišćanskih vrednosti“ itd. Generalno gledano, ludost je raditi jednu istu stvar a očekivati različite rezultate, što aktuelni vlastodršci tvrdoglavo rade od 90-ih godina prošlog veka.

Iskreno mislim da Deklaracija (objava, izjava, izjašnjenje), koja i nije proizvod istinskog svesrpskog okupljanja i promišljanja, suštinski neće ništa dobro doneti srpskom narodu, ali evidentno skreće pažnju sa krucijalnih problema. Pored toga, sveprisutno neznanje, zablude i mitovi, koji se promovišu Deklaracijom i putem medija, samo otvaraju vrata strahu, strah uvodi mržnju u javni prostor, a mržnja, pre svega, rađa verbalno nasilje.

Zato jedini izlaz vidim u znanju stečenim kroz kvalitetno obrazovanje, kontinuiranu edukaciju i rad, (Srbija je na evropskom začelju po broju visokoobrazovanih kadrova), u brojnosti živorođenih beba (prvih šest meseci ove godine imamo 597 manje rođenih beba nego prošle godine koja je, inače, bila najgora od Drugog svetskog rata) i u dobrom narodnom zdravlju sa mentalno i fizički zdravom populacijom.

Verujem da isključivo obrazovana, samosvesna i solidarna mladost, bez flertovanja sa našom prošlošću, može ovu zemlju povući napred. Jednostavno govoreći, ne verujem u državu pobrkanih vrednosti u kojoj npr. (neuspešan) fudbalski selektor ima mesečnu platu kao 150 gimnazijskih profesora.

Repertoar trikova i „demokratskog“ zaobilaženja Pravilnika Narodne skupštine, ogleda se i u preopširnim i neutemeljenim odgovorima ministara na poslanička pitanja. Tako su 25. jula postavljena samo dva pitanja (jedno od strane opozicije o položaju Bošnjaka u Srbiji) tokom tročasovnog zasedanja.

Očito da ministri znaju da praznoslovljem „kradu“ i „rasipaju“ vreme, inače namenjeno za iznošenje gorućih/konkretnih problema u našem društvu definisanih u poslaničkom pitanju. Naravno, predsednica Narodne skupštine nije iskoristila svoje pravo da omogući postavljanje većeg broja pitanja, time što bi odgovori većine ministara bili uzročno-posledično povezani sa pitanjem, smisleniji i jezgrovitiji.

Analizirajući Zakon o Narodnoj skupštini, nameće se značaj brojnih odbora u kojima se, između ostalog, „sagledava stanje vođenja politike od strane Vlade“ (član 27). Odbor za zdravlje i porodicu ima 17 članova, konstituisan je 1. aprila i do danas (četiri meseca) nije održao nijednu sednicu. Predsednik i zamenik predsednika odbora, koji pripadaju vladajućim strankama, a za čiji izbor sam i ja glasao verujući u njihovo znanje, iskustvo i integritet, obećali su mi pokretanje mnogih tema i problema u zdravstvenom sistemu Srbije.

Pretpostavljam da im je to neko naknadno zabranio, jer reč data starijem kolegi i učitelju ima i obavezujući karakter. Međutim, i ovo potvrđuje da smo postali (rigidna, isključiva) partijska država i da su se lekari u to lagodno uklopili.

Pokušavajući da zadržim glumljeni mir, ističem da je srpsko zdravstvo odavno mnogoimeni problem: postoji ogromna nesrazmera između brojnih, višeznačnih i višeslojnih problema u zdravstvenom sistemu Srbije i odsustva napora i promišljenih aktivnosti da se nešto kvalitetno i dugoročno promeni u oblasti narodnog zdravlja.

Dubljom analizom utvrdili bismo da i tekući „besplatni preventivni zdravstveni pregledi“ i prijem u radni odnos mladih lekara samo na osnovu proseka tokom studiranja, nose u sebi suštinsko nerazumevanje medicinske struke i stručnu/iskustvenu nekompetentnost donosioca odluka. Ne zaboravimo da ćutanjem o tuđim greškama, mi (lekari) činimo sopstvenu grešku – na štetu narodnog zdravlja.

Verovao sam da ću uz pomoć svojih mlađih kolega, pristupiti „arheološkom“ iskopavanju svih značajnijih problema u srpskom zdravstvu, a zatim i neizbežnim kvalitetnim i suštinskim promenama. Na kraju krajeva, to je i zakonska obaveza Odbora.

Blagonakloni čitaoci, muka je pisati, ali muka je i ćutati. Nisam siguran da sam našao pravu meru. Ipak, usudiću se da prorokujem – za razliku od grčkih tragedija, katarza u Narodnoj skupštini je, kako stvari stoje, prosto nemoguća. Osvešćivanje i preobražaj odraslih i (navodno) samopotvrđenih ljudi, ma sa koje strane, nije realna opcija. Zato opozicioni poslanici, bez obeshrabrivanja i svesti o uzaludnosti angažovanja, moraju iskoristiti svaki trenutak da se obrate građanima Srbije koristeći zdravu pamet, iskustvo, odgovornost i čvrste etičke principe.

Reč je, ipak, najmoćniji, najkompleksniji i najsuptilniji dar kojim je razumno biće obdareno. Druga (skromna) mogućnost delovanja su brojni odbori Narodne skupštine. Treća mogućnost je odlazak opozicionih poslanika „u narod“, do mesne zajednice i kućnog praga. Dijagnoza sadašnjeg vremena nameće jedino realno/ostvarljivo rešenje – sa ljudima treba stalno razgovarati tamo gde žive i rade.

Neosporno je da opozicija ima kapacitet kritičkog preispitivanja rada i ponašanja aktuelne vlasti, ali bio bi pogrešan pristup, i pored prisutnog besa i očaja, da se svo vreme i energija potroše na stručnu i moralnu analizu nestručnih i koruptivnih radnji SNS „perjanica“ i njihovih koalicionih partnera.

Pravi put, bez vododelnica i stranputica, je javno iznošenje stručno/naučno i iskustveno utemeljenih predloga za radikalno preumljenje npr. u oblasti obrazovanja, nauke, zdravstva, kulture, poljoprivrede, sudstva, javne bezbednosti, prirodnog priraštaja, ekologije, klimatskih promena. Naravno, za ovo su potrebni pamet, iskustvo, hrabrost, saradljivost, svest o kolektivnom dobru, harizmatične vođe i, ma koliko bili nestrpljivi, vreme. Jednostavno, ponudimo narodu moguća rešenja i vremenske odrednice na platformi pravih, bazičnih vrednosti kao što su kompetentnost i poštenje.

Jedno je sigurno – postoji veliko/ogromno nezadovoljstvo u narodu, različitog porekla i usmerenja. A književnik Meša Selimović umno je zapisao: „Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača“. Zato se neminovnost pada ovog režima može odložiti, ali ne i izbeći.

Autor je profesor, lekar i predsednik Odbora za zdravstvo Srbija centar (Srce)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.