Lažna bitka za Beograd

To je važan istorijski kontekst za analizu mogućnosti da sledeće godine vlast u glavnom gradu bude formirana bez Srpske napredne stranke.

Da bi neku lokalnu vlast formirala prema svojoj volji, državna vlast u Srbiji koristi razne mehanizme. Jedan smo nedavno videli u Zaječaru, kada je čitava izborna lista, i to ona koja je dobila najviše glasova, a za koju su birači mislili da je opoziciona, ušla u koaliciju s naprednjacima, a nešto kasnije se i formalno utopila u njihove redove. Drugi mehanizam je pojedinačno prevođenje odbornika s opozicione na stranu aktuelnog režima. Više od pedeset odbornika izabranih na opozicionim listama pomoglo je prošle godine Srpskoj naprednoj stranci da formira lokalne vlasti u šesnaest opština širom Srbije. Jedna od takvih je i ona u beogradskoj opštini Vračar.

Poslednjih dana u zamahu je pokušaj dela opoziciono-medijskih krugova da bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa predstavi kao najvećeg aduta opozicije za pobedu u Beogradu. Predstavnici te grupacije često govore da je Đilas već pobeđivao Vučića, a to je, najblaže rečeno, istina „na steroidima“. Đilas nije bio kandidat, pa logično ni pobednik na neposrednim izborima za gradonačelnika. On je 2008. izabran na tu funkciju voljom skupštinske većine koja je i tada nastala preslikavanjem, a ispravnije bi bilo reći nametanjem koalicije DS i SPS s državnog na lokalni nivo. Da nije bilo „istorijskog pomirenja“ te dve stranke i zagrljaja Tadića i Dačića, neko drugi bi 2008. godine postao gradonačelnik Beograda. Kako je izabran, Đilas je tako u nekom sledećem istorijskom trenutku i smenjen: sprovođenjem naloga odozgo, voljom (nove) vladajuće koalicije s državnog nivoa.

U opisanim okolnostima, jedina šansa opozicije da sledeće godine dođe do vlasti u Beogradu jeste izuzetno ubedljiva izborna pobeda koja donosi više od polovine odborničkih mesta. Relativna pobeda u vidu nešto većeg broja glasova od liste SNS nije dovoljna, jer neminovno vodi u postizborno pakovanje skupštinske većine, a u tome Vučić ima „bele figure“ i izvesno pobeđuje, kao što je i ranije u takvim situacijama uvek pobeđivao onaj koji je baštinio državnu vlast.

Kada se sve uzme u obzir, preuzimanje vlasti od naprednjaka u Beogradu nije potpuno nemoguće, ali je šansa za to objektivno veoma mala. Za ostvarenje tog cilja potrebno je jedinstvo i čvrstina u zahtevu da se izborni uslovi poprave, ako treba i pod pretnjom bojkota svih institucija i budućih izbora, a zatim i kvalitetna ponuda na glasačkom listiću, koja neće da rasipa već da sabira sve protivnike režima.

Da li je opozicija krenula tim putem? Pre nekoliko meseci pojavile su se medijske spekulacije da bi kandidat demokratske opozicije za gradonačelnika Beograda mogao biti Rodoljub Šabić. Takav kandidat ima potrebnu prepoznatljivost, oko njega bi se izvesno mogao okupiti širok opozicioni front raznorodnih stranaka, pokreta i inicijativa, probirljivih birača, pa čak i apstinenata čije je „buđenje“ važno za pobedu. Takav kandidat bi bio i mnogo teža meta režimske propagande nego što je Đilas, koji za sobom vuče bagaž grešaka i afera iz perioda kada je bio na vlasti. Iščezavanje ideje o takvom kandidatu, uz stavljanje u drugi plan borbe za fer izborne uslove je korak u lošem pravcu, a istovremeno pokazatelj stihijskog rada i izostanka kvalitetne, iskrene i posvećene strategije za promenu vlasti. Biće da se iza navodne bitke za Beograd krije samo još jedna u nizu za liderstvo u opoziciji.

Autor je sociolog