Lažna istraživanja – predizborna ekspanzija

Ovih dana se u medijima susrećemo sa međusobnim optužbama zbog naručivanja lažnih istraživanja.

Za one na vlasti lažna su istraživanja koja naručuju i koriste oni iz opozicije.

I obratno, oni iz opozicije optužuju one na vlasti za naručivanje i korišćenje lažnih istraživanja.

Same lažne istraživače niko i ne pominje. Na ove dve opozitne strane svrstavaju se i novinari shodno političkim opredeljenjima medijskih gazda. Podela je posebno vidljiva u virtuelnoj mnenjskoj javnosti (tzv. društvene mreže i sl).

Usput da kažem da ova furtutma oko lažnih istraživanja nije neka osobenost srpska kao što su na primer „leteći glasači“ ili „glasanje mrtvih“ ili ova moderna varijanta one predratne prakse: „levi opanak pre glasanja, a desni posle ako glasaš za one koje treba izglasati“.

Stvar je u tome što se lažna istraživanja, tu i tamo, koriste i u drugim zemljama.

Uostalom, utvrđeno je da se i u svetski relevantnim naučnim časopisima, pojavljuje oko 3% tekstova u kojima se predstavljaju faktički lažna istraživanja i izmišljeni podaci iako je tekst prošao kroz „strogu recenziju nezavisnih istraživača“.

Poseban je problem onaj koji proističe iz učestale pojave lažnih istraživanja izvan političarskih predizbornih radnji i prevara: Zašto ćute profesionalna udruženja kojima pripadaju proizvođači lažnih istraživanja?

Pri tom, nije bitno da li su ovi proizvođači „istraživačke istine“ članovi tih udruženja ili nisu.

U pitanju je zaštita profesije i profesionalnog integriteta. Dakle, zašto ćute profesionalna udruženja sociologa, politikologa, psihologa… Što bi se reklo, nije moralno ćutati! A da je srpski ćutati, jeste!

Istinito je sve što je u skladu sa našim uverenjima

Lažne vesti kubure sa argumentima potvrde za razliku od lažnih istraživanja koja se nekako argument po sebi.

Naravno to važi samo za onaj deo naroda za koga je rezultat istraživanja neke ankete dovoljan dokaz istinitosti onoga što istraživači, novinari i političari prikazuju kao rezultat razgovora sa stotinama ispitanika.

Međutim, i Fake News i Fake Research imaju veliku manu, ali samo ako prepoznamo da su neke vesti – lažne vesti i da su neka istraživanja – lažna istraživanja.

Da li većina naroda zna da prepozna lažnu vest i lažna istraživanja?

Šanse za prepoznavanje laži su u velikoj korelaciji sa našim uverenjima koja se odnose na ono što je sadržaj vesti ili sadržaj istraživanja.

Ako steknemo uverenje da je neka vest ili neko istraživanje podrška onome što inače mislimo o sadržajima tih vesti i tih istraživanja, onda je kod velike većine naroda otklonjena sumnja u njihovu istinitost i objektivnost.

Sumnja se javlja u slučajevima kada sadržaji vesti i istraživanja nisu u skladu sa našim uverenjima.

Slovo A u prepoznavanju lažnih istraživanja

Valja posumnjati (i posumLJati) u istinitost i objektivnost svakog istraživanja koje se javno predstavlja a da se ne navodi ko je obavio istraživanje, imenom i prezimenom i ko je naručio istraživanje, imenom i prezimenom.

Dakle, a priori treba sumnjati u istraživanja koja je obavila „jedna agencija“, „neki istraživač“, „poznata NVO“ i slično.

Neprihvatljivo je objašnjenje kao ono „ne objavljujemo ime agencije koja je vršila istraživanje zbog…“ ovog ili onog („jer to može uticati na njihovo poslovanje“, „jer bi to dovelo u pitanje neometan rad istraživača“).

Sumnjivi su istraživački nalazi ako uz te nalaze ne dobijemo i podatke o tipu i obimu uzorka i ocenu reprezentativnosti, o proceduri prikupljanja podataka (neposredni lični intervju, telefonska anketa, internet anketa, famozni „panel“ ili šta već).

Treba da znamo ne samo procente odgovora na određeno pitanje već i kako je glasilo pitanje, a naravno treba da znamo osnovu za izračun postotaka kako ne bi, na primer u predizbornoj anketi, pobrkali postotke koji se računaju u odnosu na ukupan broj ispitanika (uključiv i one koji nisu odgovorili na pitanje) i postotke koji se računaju u odnosu na ukupan broj ispitanika koji su naveli naziv partije ili kandidata za koje će glasati…

Ima tu još nekoliko zanatskih pravila koja govore o tome šta sve treba saopštiti naručiocu istraživanja kako bi mogao da stvori predstavu o stepenu objektivnosti i istinitosti istraživačkih nalaza, a koji nisu naročito važni „običnom“ čitaocu medijskog izveštaja o istraživanju.

Bilo da navedene podatke iz svog izveštaja izostavi istraživač ili novinar koji izveštava o istraživanju, u to istraživanje treba sumnjati; ako te podatke izostavi istraživač velka je verovatnoća da je to istraživanje lažno, bilo da je reč o lažnim podacima bilo da je reč o istraživaču koji ne zna osnovna zanatska pravila.

Valja primetiti da podaci o istraživanju opterećuju medijski izveštaj o istraživanju, ali bez obzira na to oni se mogu legitimno skratiti ukoliko čitalac ili gledalac dobije adresu na kojoj može da pronađe originalan istraživački izveštaj.

Dva „brzinska testa“ za prepoznavanje lažnih istraživanja

Teško je razlikovati lažna istraživanja od istraživanja koja obavljaju istraživači-neznalice i nedoučeni istraživači, pre svega zbog toga što se pojedini znalci istraživačke prakse maskiraju u neznalice i nedoučene istraživače.

Da bi se razotkrili istraživački pa i moralni kapaciteti istraživača preporuka je nekih meta-istraživača forenzičara, treba ući u ranije objavljena i recenzirana istraživanja, članke u časopisima, knjige istraživača koji su obavili istraživanje o kojem je reč.

No u nas nema potrebe za ovakvim procedurama jer najčešće ime istraživača ostaje nepoznato.

Pretpostavljam, stoga, da su u nas lažna istraživanja „rezultat timskog rada“ amoralnih istraživača, istraživača-neznalica i nedoučenih istraživača.

Prvi brzinski test za prepoznavanje lažnih istraživanja.

Lažna su istraživanja u slučaju procedure prikupljanja podataka putem neposrednog ličnog intervjua, ukoliko je postotak odbijanja intervjua i prekinutih intervjua veći od 15 posto od ukupnog broja kontaktiranih potencijalnih ispitanika.

U slučaju telefonske ankete lažna su istraživanja ukoliko je postotak odbijanja i prekinutih intervjua veći od 85 posto od ukupno kontaktiranih potencijalnih ispitanika (naravno, sve to pod uslovim da istraživač „prizna“ postotak odbijanja).

Drugi brzinski test za prepoznavanje lažnih istraživanja odnosi se na validnost (valjanost) – instrument je valjan ako meri ono što smo hteli da merimo.

Tako, ako na primer, ispitujemo valjanost pitanja pomoću kojih je istraživački „meren“ rejting potencijalnih predsedničkih kandidata (videti tekst „Zec i Prelević bolji od Ponoša“, „Danas“, 31.1.2022) možemo se pitati da li se iz prosečne mnjenske ocene kandidata od 1 do 5 može zaključiti koji je opozicioni kandidat „bolji“ ili „pogodniji“ ili koji bi kandidat postigao rezultat koji odgovara izbornom potencijalu opozicije.

Verujem da bi ovakvo pitanje bilo dobro za predikciju izbornog rezultata samo ukoliko u međuvremenu SNS, odnosno Vučić odluči da za predsedničke izbore postavi dve kutije i da se u jednu ubacuje ime najpoželjnijeg predsedničkog kandidata a u drugu ime predsedničkog kandidata kojeg glasač ne bi hteo za predsednika, ni po koju cenu. Naravno, Vučić bi odlučio, na osnovu istraživanja, koju će kutiju uvažiti!

No bilo kako bilo, odgovornost za uvažavanje ili neuvažavanje bilo lažnih istraživanja bilo onih koja to nisu, snose političari. Istraživači su tu samo kolateralna šteta. Na gubitku je profesija. A nije profesionalno ćutati!

Autor je sociolog, istraživač Demostata