Nedavna vest da je članovima Centralne izborne komisije na KiM pozlilo tokom otvaranja kutija sa glasačkim listićima iz centralne Srbije priziva u sećanje slične situacije u prošlosti kada su ljudi masovno i naglo ispoljavali poremećaje zdravlja u odsustvu uzroka (mikroba, toksina) koji bi objasnili nastalu situaciju.
Sačekaćemo da se konačno obznane zvanični izveštaji iz velom tajnovitosti obavijenih laboratorija kojima su poslati uzorci materijala sa glasačkih kutija i iz njih, ali bi, po svemu sudeći, bilo veliko iznenađenje da se dođe do pozitivnog nalaza.
Štaviše, sa dosta sigurnosti možemo da tvrdimo ne samo da nema otrova, već ni da psihogeni nesvesni činioci nisu igrali nikakvu ulogu. Po sredi bi bila politička odluka da se iskaže nepoverenje prema srpskoj strani, uz dodatnu diskreditaciju organizatora glasanja van KiM.
Takvi i slični incidenti često se dešavaju u sredinama opterećenim napetostima između suprotstavljenih etničkih ili drugih populacionih grupa. U njihovoj osnovi je ili planirani taktički manevar, što se svodi na unapred osmišljenu lažnu epidemiju, kao manje ili više uspešno odglumljenu dramu ili nesvesna reakcija na stresnu situaciju, kada se govori o epidemiji masovne histerije.
Lažne epidemije su sredstvo političke borbe (nečasne, doduše, ali je u politici malo šta časno), pa ne pripadaju medicini, osim što lekari doprinose njihovom otkrivanju isključivanjem postojanja bolesti. Nasuprot tome, epidemije masovne histerije svrstavaju se među socijalne psihopatološke fenomene. Pacijenti iskreno veruju da su žrtve trovanja i ispoljavaju često dramatične simptome i znake (gušenje, vrtoglavicu, padanje u nesvest), ali su odsutni materijalni uzroci njihovog stanja. Drugim rečima, sve je u podsvesti.
Na KiM su samo 1989. godine zabeležene dve veće različito tumačene epidemije. Za prvu je „okidač“ predstavljalo pucanje formalinske posude sa prepariranim životinjama u školskom zoološkom kabinetu i u velikoj meri se uklapa u sliku epidemije masovne histerije. Druga je po svoj prilici bila kombinacija propagandne akcije i autentičnog osećaja straha. U atmosferi izrazitog nepoverenja, puštene su glasine da vakcina protiv dečje paralize služi kao izgovor za sterilizaciju Albanaca. Deca su se usplahireno krila od vakcinalnih ekipa, skačući kroz prozor sa znatne visine i rizikujući ozbiljne povrede.
Najveća epidemija u toj kategoriji u svetskim razmerama, sa 4.009 prijavljenih pojedinaca, odigrala se na KiM marta 1991. godine. Svetskoj javnosti je u prvi mah opisana kao „epidemija trovanja“, a jedna engleska doktorka je u Britanskom žurnalu za psihijatriju, uz druge nesuvislosti, ustvrdila da je otrov puštan samo u albanska odeljenja kroz sistem za ventilaciju. Objasnio sam u narednom broju istog časopisa da su jedini ventilacioni sistem u kosovskim školama tada činili slabo dihtovani prozori, ali su sumnje ostale.
Ipak je, bar u nauci, kao verodostojan prihvaćen (i afirmativno je citiran) kasnije objavljen detaljan prikaz celog događaja, zasnovan na višegodišnjoj analizi podataka (Z. Radovanović, Europ J Epidemiol, 12:101-113, 1996). Prema tom izvoru, „okidač“ je bio izostanak iz škole 14 učenika jednog odeljenja gimnazije u Podujevu. Svi su vođeni pod dijagnozom grip u Domu zdravlja. Druga faza počela je pet dana kasnije, kada je direktor gimnazije otišao u to odeljenje kako bi video šta se dešava. Tog trenutka neki učenici u dva druga odeljenja pali su u nesvest, dok su se njihovi drugovi žalili na neprijatan miris i ukazivali na mrlje po podu kao mogući uzrok. Pozvana je policija, a nastavnik biologije je, vođen humanim i/ili političkim motivima poveo u Dom zdravlja grupu učenika, od kojih je sedmoro označeno žrtvama trovanja.
Treća faza usledila je tri dana kasnije, kada đaci iz Podujeva, ali i iz drugih krajeva Pokrajine, masovno hrle u zdravstvene ustanove, najviše u prištinske bolnice. Sigurno je da je među hospitalizovanima bilo i simulanata, ali je dominirala nesvesna pojava telesnih simptoma kao reakcija na nematerijalne nadražaje. Povodom istovremene pojave obolevanja širom Pokrajine, postavljalo se pitanje kako je moguće da se masovna histerija prenosi telefonom, ali je iz teorije poznato da su i glasine efektan put širenja ove pojave koja, po toj svojoj osobini, nalikuje zarazi.
Erupcija dramatično ispoljenih bizarnih simptoma (gušenja, grčenja, vrištanja itd.) zavarala je albanske paralelne organe vlasti, pa su aktivirale svoj sistem akcije u vanrednim okolnostima. Nealbanski doktori, čak i rukovodioci bolnica, bili su potpuno skrajnuti. Pojavila su se brojna nosila koje zdravstveni sistem nije imao, a pacijentima su pritrčavali nepoznati ljudi u belim mantilima i davali im terapiju protiv trovanja.
Ni sami nisu umeli da objasne zašto osobama čije zenice nisu sužene (nekima su čak bile proširene) daju atropin i kortikosteroide, ali je bilo jasno da je primenjen doktrinarni pristup za slučaj napada bojnim otrovima. Čim su dečaci i devojčice počeli veselo da se jure po bolničkim hodnicima, demantujući svojim ponašanjem pretpostavku o hemijskom ratu, nestali su lažnim alarmom pokrenuti tajanstveni ljudi u belim mantilima i njihova nosila.
Čemu ovo vraćanje na događaje od pre 30-ak godina? Pa, tenzije koje su onda postojale između Srba i Albanaca, sada se replikuju u okviru istog nacionalnog korpusa, između pristalica vlasti i opozicije. Već su beleženi delimično glumljeni napadi na režimske novinarke i stvarni udarci šipkom po potiljku protivnika vlasti. Ti incidenti na individualnom nivou uzimaće sve masovnije razmere, pa se za njih valja pripremiti, ispravno ih tumačiti i, da je sreće, blagovremeno ih sprečiti. Za to, nažalost, nema ni znanja, ni dobre volje.
Kada je, februara 2015, u srednjoj školi u Šajkašu došlo do tipične epidemije masovne histerije, nastala je opšta panika zbog „inhalatorne intoksikacije“ (udisanja otrova). Epidemiolozi iz Novog Sada nisu mogli da reaguju, jer je „slučaj“ preuzela policija.
Pred ulazom u školu su bila uredno parkirana vozila MUP-a, a ljudi u uniformama su 11 dugih dana zahtevali od učenika i nastavnika da im „priznaju“ ko je i kako rasejao nepoznati otrov. Moguće je da i sam snosim deo odgovornosti za uzburkane duhove, jer sam u člancima u Danasu insistirao na masovnoj histeriji, a gnevni roditelji su mi odgovarali da njihova deca „nisu luda“.
Za masovnu histeriju postoji oko 75 različitih naziva i tačno je da ovaj, najuobičajeniji, nosi sobom određenu stigmu, ali ni drugi ne zvuče laskavo (masovno psihogeno oboljenje, masovno sociogeno oboljenje, kolektivne preuveličane emocije itd.).
Tokom šajkaške epidemije samo u jednim novinama moglo je da se izbroji preko 1000 po pravilu emocijama nabijenih i besom ispunjenih komentara. Da li bi danas, u sličnoj situaciji, sve ostalo samo na ljutnji, uvredama i verbalnoj agresiji ili bi u akciju odmah krenuli „osvetnici“ spremni da se obračunaju sa „trovačima“?
Autor je redovni profesor epidemiologije u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
