Lažni izbori su za Srbiju biti il’ ne biti

Reč je i ovoga puta o lažnim izborima jer se poštari i dalje muče da nađu pokojnike, nepostojeće osobe i strane državljane, da im uruče pozive za glasanje.

A neoboriv dokaz da su Izbori i ne demokratski, i ne slobodni, jeste medijski mrak gori nego na početku višestranačja.

Ogroman broj građana koji su se rodili devedesetih godina prošlog veka, kada je Srbijom zavladao najveći politički zločinac u istoriji ove zemlje Slobodan Milošević, i ne pamti kakav je medijski mrak vladao u to vreme.

Srbija je imala jednu nacionalnu televiziju tzv. TV Bastilju – RTS sa dva kanala.

U Beogradu je postojala još i lokalna stanica Studio B, a nešto kasnije i B-92.

Na godišnjicu obeležavanja devetomartovskih demonstracija protiv Miloševićevog režima, kada su ostavke morali da podnesu direktori medijskog mraka Dušan Mitević iz RTS i Živorad Minović iz Politike, tehnički direktor RTS-a pokojni Velimir Velja Žugić, potpisao je nalog da se reportažnim kolima direktno prenosi miting opozicionih stranaka.

Bila je to njegova poslednja odluka na funkciji direktora jer ubrzo je smenjen i oteran sa posla.

Godinu dana posle toga TV Bastilja postaje ratno huškačka propagandna mašinerija.

Tada je njome zavladao Milorad Vučelić jedan od glavnih „Junaka doba zlog“.

Otpustio je preko 1000 radnika među njima i pedesetak najboljih novinarki i novinara.

Miloševićeva navodna odbrana srpstva u Hrvatskoj završava tako što je preko 200.000 Srba iz Kninske krajine, Like, Banije i Korduna, organizovano preseljeno u Srbiju.

A posle Mladićevog genocida nad muslimanskim življem u Srebrenici i četvorogodišnje opsade i bombardovanja Sarajeva, Dejtonskim sporazumom nastaje Republika Srpska i prestaje oružani rat u Bosni i Hercegovini.

Balkan će međutim tek da gori, jer je Milošević zamislio da protera Albance sa Kosova i na njihovo mesto naseli Srbe iz Hrvatske. Hrvatski Srbi naravno nisu hteli da čuju za tu ideju.

„Balkanski kasapin“ Milošević i pored toga nastavlja sa proterivanjem i ubijanjem Albanaca.

Međunarodna zajednica na razgovorima u Rambujeu, nudi mirovne snage da zajedno sa srpskom vojskom i policijom, uspostave mir na Kosovu.

Milošević to odbija i na pretnju bombardovanjem odgovara: Bombardujte.

Tako je došlo do takozvane NATO agresije u kojoj je poginulo manje ljudi nego što ih za godinu dana u Srbiji izgubi život u saobraćajnim nesrećama jer je NATO redovno javljao šta će bombardovati.

Tako je bilo i pred bombardovanje RTS. Namerno je međutim ostavljeno 16 radnika da pogine da bi se Zapad optužio za ubijanje civila i Srbija okrenula prema Rusiji.

„Balkanski kasapin“ Milošević i njegova ratnička menažerija završava u Hagu, ali se ne predaju.

Ubijaju prvog demokratski izabranog premijera Zorana Đinđića i 2012. godine, zloupotrebom demokratskih pravila, ponovo dolaze na vlast.

Od tada do danas medijskom i javnom scenom dominiraju oni isti ratni zločinci i takozvani političari a ustvari profiteri koji su se navodnom odbranom srpstva obogatili i bogate pljačkom.

I posle svega trideset godina kasnije, Miloševićev glasnogovornik, estradni političar Ivica Dačić izjavljuje da je Miloševićevo izručenje Hagu, trajna mrlja na savesti Srbije.

A Miloševićev omiljeni opozicionar, pravosnažno osuđeni ratni zločinac Hulja Šešelj koji se na predstojećim izborima kandiduje za premijera, obećava građanima da će svako ko spomene genocid u Srebrenici ili imenuje ratnog zločinca, završiti u zatvoru.

Najbolji đak Hulje Šešelja o kome je u Hagu napisao knjigu pod naslovom „Srpski baron Minhauzen – Aleksandar Vučić“, prevazišao je u svemu i svog učitelja i „Balkanskog kasapina“ Miloševića.

Za deset godina neograničene vladavine, najpre je ućutkao pravosuđe i tužilaštvo, ugasio parlament, a zatim zaveo takav medijski mrak da bi pretvaranje zemlje u pravu Orvelovu „Životinjsku farmu“ nazvao zlatnim dobom Srbije.

Na toj farmi većina građana tumara po mraku kao guske u magli.

A naša velika ili glavna „persona“, koju je Orvel nazvao Napoleonom, posle svih TV ekrana i naslovnih strana novina, zagospodario je i našim frižiderima i bukvalno i metaforično.

Prvo nam je u izbornoj kampanji saopštio da nećemo gladovati jer je „napunio“ frižidere pasuljem, graškom, mlekom u prahu i naravno „kukavičjim jajima“, a onda je počeo da iskače iz tih kućnih aparata i grokće: Bez mene vam nema života.

Ipak pojavila se svetlost i u tom Vučićevom medijskom mraku i na toj Šešeljevoj „Životinjskoj farmi“.

Bili su ubeđeni da niko iz Ujedinjene opozicije Srbije ne može da im nanese štetu za petnaestak izbornih minuta u emisiji „OKO“, na njihovoj i Miloševićevoj TV Bastilji.

Zatresao ih je međutim medijski zemljotres od deset Rihterovih stepeni.

Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde, u tih četvrt sata, „sipala je istinu brzinom munje“, takvu i toliku da su svi pokušaji voditeljke da opstruiše gostovanje, bili uzaludni.

Srbija je konačno i preko nacionalne televizije koju plaćaju svi građani, mogla da čuje da su „dela koja govore“ ustvari nedela, zbog kojih se ide u zatvor.

Da se Vučić i njegova vlast ponašaju kao da je Srbija njihovo vlasništvo, da su od Srbije napravili najkoruptivnije društvo, uvodeći „gangsterski kapitalizam“ i mafijaško pranje kriminalnih para.

Prodaju strancima sva javna i državna dobra kao da su privatna, ruše i grade po svim gradovima Srbije šta, gde i koliko hoće bez da ikoga išta pitaju.

Rekla je Marinika Srbiji i da je Vučićeva vlast u direktnoj vezi sa najvećim ubicom našeg doba Veljom Nevoljom a spomenula je i sve ostale afere od Krušika i Jovanjice do nerasvetljenih ubistava i političkih protivnika i običnih građana.

Dokaz da je on na čelu tog sistema jeste i to što ga premijerka i bratija umesto sa predsedniče, oslovljavaju sa „šefe“.

Marinika Tepić je u tih petnaestak minuta blistala svojom nesvakidašnjom koncentracijom, elokvencijom, erudicijom pa i političkom hrabrošću, da oči u oči sa uzurpatorima nacionalnog servisa kaže popu pop a bobu bob.

Pokazala je da Srbija i na lažnim izborima ima za koga da glasa.

Pogotovu kad se zna da su tu još i ekološke koalicije Zelenih kao i koalicija „Moramo“.

Pored ujedinjene opozicije, u glavnom gradu su na raspolaganju „Ne davimo Beograd“ kao i koalicija „Ajmo ljudi“ Duška Vujoševića.

Zato svi građani koji mogu, treba da izađu 3. aprila na Izbore kako ne bi postali saučesnici u likvidaciji sopstvene države i naroda.

Jer došli smo u poziciju – biti ili ne biti, ili Srbija i većina njenih građana ili Aleksandar Vučić i njegova zločinačka organizacija zvana SNS

Naravno da će prvi mafijaš Balkana trećeg aprila uveče proglasiti pobedu ali kao i Miloševića tako i Vučića, izlaskom na ulice 4. aprila, treba oterati na smetlište srpske istorije.

Ako je Srbija spala na to da joj životna sudbina zavisi od tog ratnog profitera i liferanta svega i svačega od brašna i pasulja do oružja i respiratora, od bolesnog čoveka huliganske svesti, lažova i prevaranta, onda i ne treba da postoji i za njom ne treba žaliti.

Autor je novinar