Lažni mit o jednoj koloni

Osnovna teza je da će opozicija proći bolje ukoliko ide u jednoj koloni, čiju će okosnicu činiti, recimo, Janković, Jeremić, Đilas i Obradović, s tim što je upitno mesto DS-a, DSS-a, Čede i Čanka (Zašto je jedna kolona bolja, Đorđe Vukadinović, Vreme broj 1393). Navedeni autor poentira se činjenicom da će oni koji se ne pridruže toj najvećoj koloni, proći kao Vuk Drašković, odnosno SPO, 2000. godine kada je kandidat DOSa pobedio na predsedničkim izborima. Postaće nebitni politički akteri.

Analiza u Danasu (Jeremiću potrebnija koalicija nego Jankovićevim biračima, Danas, 25.09.2017) ide korak dalje i bavi se potencijalnim koalicijama i rezultatima na beogradskim izborima, a bazira se na eventualnoj sinergiji dvojice opozicionih kandidata sa prethodnih predsedničkih izbora.

Sve bi to možda imalo smisla, kada se ne bi previdela činjenica da se u međuvremenu desila potpuna promena društveno-političkog konteksta, koji više nije ni nalik onom iz 2000. godine, a pritom kapaciteti novostvorenih pokreta su najblaže rečeno, nedovoljni za ozbiljno političko delovanje. Izuzev oslabljenog DS-a, ni jedna organizacija nema bukvalno nikakvu unutarstranačku strukturu, a nekoliko kandidata sa predsedničkih izbora predstavljaju samostalne strelce (ili bolje zvuči na engleskom – one man show), koji ili nemaju ozbiljno političko iskustvo, ili su uglavnom, okruženi ljudima bez ikakvog političkog iskustva. To sve ne mora biti prepreka, sve se uči, izuzev harizme i talenta, ali to je druga tema, kojoj se možemo vratiti za par godina, ukoliko sve ostane isto.

Druga stvar koja ima tendenciju da građane i građanke sa pravom glasa navede na apstinenciju je pravljenje „nakaznih“ izbornih koalicija. Naglašavam izbornih, jer zajednički nastup oko nekih tema ima smisla, poput ravnopravnih predizbornih uslova i kontrole izbornog procesa, otvorenosti medijskog prostora uz eventalni sporazum o nenapadanju na beogradskim izborima. Iako su u pitanju beogradski izbori, ipak bi trebalo da postoji neko slaganje oko elementarnih društvenih tema. Da ne smetnemo sa uma i to da se svi zalažu za upodobljavanje koalicija na svim nivoima, tako da će biti teško da se neprirodne koalicije održe do, ili posle sledećih parlamentarnih izbora.

Treće pitanje koje se nameće je izbor kandidata i kandidatkinja na zajedničkoj „beogradskoj“ listi. Da li su to lideri stranaka koji se okupljaju u jednu kolonu, istrošeni političari koji su se dobrano obogatili u periodu vršenja vlasti ili neki potpuno novi ljudi? I vladajuća većina ima problem sa kandidatom za gradonačelnika, ali u opozicionim krugovima ime kandidata može postati mislena imenica. Opozicionim predsedničkim kandidatima izgleda da nije dovoljno motivišuće da budu i kandidati za gradonačelnika.

Četvrto, i možda najvažnije pitanje je lojalnost ideji, ili koloni. Da li ti novi ljudi neće pasti u iskušenje da pretrče u drugi tabor, s obzirom na veliku fluktuaciju članova novostvorenih pokreta, ali i stranaka, što smo videli u prethodnom periodu. To je dodatni razlog zašto je pored tehničkih preduslova nužno da partneri na jednoj listi dele iste vrednosti.

I šta sada raditi? Mislim da se mehanizam ujedinjavanja različitog ne može primeniti na sadašnju opoziciju, jer se obraća posebnom delu biračkog tela, a interesi opozicionih političkih aktera su, najblaže rečeno, neusaglašeni. Spajati nespojivo, npr. krajnju desnicu i stranke levog centra izaziva zbrku, jer se one spore na suštinskim pitanjima, bar kada je u pitanju glasačko telo koje je protiv vladajuće koalicije, čak i na lokalnom nivou. Logički zaključak bi bio da treba spojiti stranke koje dele sličnu politiku i izgledaju kao prirodne pojave, što se pokazalo na predsedničkim izborima, kada je DS podržao Sašu Jankovića. U međuvremenu bi trebalo trebalo iskoristiti svaku šansu i prostor za promociju ideja i raditi na obuci kandidata kako bi znali čime da se bave kad postanu odbornici. U suprotnom, ukoliko Beli Preletačević, objavi kandidaturu za gradonačelnika dobićemo opozicionu listu sa najviše odbornika, a sve ostalo će ostati isto.

Autor je predsednik UO Centra za razvoj Srbije