Lažni „treći“ put je prečica do Vučića

Kada neko hoće da odglumi političkog mudraca i da popuni prazan prostor bilo na papiru, bilo u emisiji, bilo u digitalnoj areni, svoju analizu započne smrtno dosadnom frazom – Srbija je podeljeno društvo.

Nastavak je poznat – Srbi su poput ameba, neprestano se dele i to traje vekovima, od Karađorđevića i Obrenovića, partizana i četnika, do grobara i delija, građanista i nacionalista.

Na stranu to što takvi kvazianalitičari obično ne poznaju Srbiju, već analiziraju sopstvenu percepciju o Srbiji koju su stekli najčešće preko plazma ekrana ili salonsko-kafanskih trabunjanja.

Na stranu što u Srbiji ne postoji društvo u svom punom kapacitetu i sadržaju.

Na stranu što gorepomenute podeljenosti postoje i kod drugih naroda i država, što su one bile mnogo dublje i malignije od naših, navešću primere Amerike (građanski rat, republikanci vs demokrate), Španije (frankisti vs komunisti), Rusije (beli vs crveni).

Prateći ove istorijske analogije, shvatajući procese i okruženje u kojem se naša zajednica razvijala, toliko toga ostaje „na stranu“, da je nastrano posmatrati Srbiju kao izuzetak, kao presedan.

Prva Srbija, druga, treća, prava, nebeska, uža, velika… Stranke i političari su se nekada utrkivali koji će redni broj ili pridev staviti ispred imena svoje države, pokušavajući da tim jeftinim trikom pošalju poruku biračima da su oni i samo oni katalizatori i garanti promena, naravno na bolje, da posle njihovog ulaska u salu (institucije) i teške, dugotrajne, ali uspešne operacije na mozgu anestezirane nacije, pacijent neće samo osetiti značajni boljitak u svom fizičkom i mentalnom zdravlju, već da će se promeniti njegove perspektive, pogledi, navike, etika, pa samim tim i sudbina.

Kako nekad, tako i danas.

Uvek su mi bili zanimljivi tzv. politički „OFK“-ovci. Znate one koji na pitanje za koga navijaju, za Partizan ili Zvezdu, kao iz topa odgovore – za OFK?!

Treći put se uvek nametne kao tema kada se Srbija raspoluti pred teškim izazovima.

Taj brisani prostor postaje sigurno utočište za one bez jasnog stava i čvrste kičme, za one koji se plaše „ekstrema“, za one kojima je istina uvek negde na sredini.

Istina je surova – ne postoji treći put.

Treći put je skoro uvek stranputica. Njega promovišu ljudi lažnih ideja i loših namera.

To su beskrupulozni karijeristi koji podilaze najnižim strastima populusa, nude laka rešenja za teške probleme, veličaju kolektivne mane i predstavljaju ih kao endemske vrline.

Teško je narodu objasniti da je to ljigavo laskanje siže njihovog inauguralnog govora pri preuzimanju ili poslaničkog mandata ili ministarskog resora.

Obrazac je isti, mantra je dobro poznata, rolu nije teško odigrati jer je publika uvek željna novih lica u istoj ulozi. Dovoljno je povezati kolevku i Kosovo, majku i Rusiju, žrtvu i očeve, junaštvo i dedove, budućnost i decu.

Biologiju i alhemiju, genetiku i metafiziku, tanatos i politiku – dobitna kombinacija za efikasnu mišolovku za tradicionalno lakoverne i povodljive Srbe.

Treći put je prečica do Vučićevog kanabeta. Za detalje pitajte Jovanova, Šapića ili Jerkovića. Svako ima poseban, specifičan i naravno „ubedljiv“ izgovor zašto je iz grupe koja se busa u srpska prsa, proklinje Zapad i plače za Kosovom, sada umesto obloga na bolna prsa stavlja evre dok priželjkuje raspad EU, lista najbolje univerzitete za svoju decu dok širi strah o pedofilskoj zaveri, a suze briše dolarima, čime daje svoj mali doprinos ubrzanoj dedolarizaciji.

Ranije su Vučića optuživali za nacionalnu izdaju i organizovani kriminal, a sada se prave da ne primećuju nacionalni kriminal i organizovanu izdaju.

Treći put je kukavičje jaje koje (pseudo)nacionalna elita pokušava da podmetne očerupanom narodu.

Istina je da postoji samo jedan put. Naše je da li ćemo se njime kretati unapred, u korak sa svetom i civilizacijom, ili ćemo se kretati unazad, natrag u mitove, u iluzije, u mrak.

Paradoks našeg vremena je da oni koji nas brzinom slobodnog pada vraćaju unazad sebe nazivaju naprednjacima.

Njihovo napredovanje u ružnu prošlost, njihov juriš u mrak je neophodno zaustaviti. Zato moramo što pre shvatiti da postoji samo jedan put, put ka napred, a njime se možemo kretati samo bez nazadnih okova.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.