Ledena doba

Slava ovog grejućeg predmeta minula je uvođenjem daljinskih sistema grejanja, koje se odomaćilo i u selima, tim bastionima ljudskog stvora očeličujuće tradicije. Pred gregorijanski Božić 2008. godine dedin „lio“ poklonila sam drugarici za vikendicu, da nam se nađe za sveža dunavska proleća. Zamenila ga je frotirska štep-deka jarkih boja na štrafte koja se pere u mašini, kako dolikuje jednoj pokondirenoj, u jednosobnom stanu obitavajućoj glavi. Težina oko srca zbog rastanka sa „liom“ bila je čisto paranoidno-zimogrožljive prirode.

Lament nad „liom“ na daljinski grejanom četvrtom spratu neprimerena je zanimacija uoči Božića koji se danas, u 21. veku, sve više slavi kao u vreme slamarica. Taman kada je u sumrak julijanskog badnjeg dana prošlog leta Gospodnjeg najstrašnije zaprangijalo dok se čitala božićna poslanica, iz mirotočivih misli prenu me SMS poruka. Sigurno jedna od onih pomodnih haj-tek korinđalica, pomislih, kad ono: „Slobodno dođi. Kod nas će biti grejanja.“

Smrzoh se momentalno. „Da nisi pogrešila?“ zapitah pošiljateljku, na šta će ona: „Neće biti gasa u tvom kraju.“ Gotovo, dupli smrz. Brže-bolje potražih godinu na kalendaru. Smešaše mi se brojevi i scene pred očima: 1999. i tuširanje iz lonca tokom čitavih sat „vodenog“ vremena, januar 1995. i tri dana bez struje na – 10 stepeni u kraju gde je sve na struju, 1994. i restrikcije kada su nam se, studentski mrtvima pijanima, na – 2 u sobi smrzli nožni prsti, izvirili ispod „lija“, u tri sloja običnih čarapa i sobnim papučama. Stresoh se, pomešanih osećanja: besa, nemoći, straha od već proživljenog, a naročito ledene vode za jutarnju toaletu. Pod uslovom da se ne smrzne u cevima.

„Srećom, prevarih se“, pomislih. U istom sam Novom Sadu, ali u narednom veku, 2009. godini, onoj pre koje je potpisan jedan međunarodni sporazum kojim se implicitno garantuje da se prvi krug pakla nordijske mitologije ponoviti neće. Kad eto i treće poruke: „Rusi zavrnuli gas, u Evropi panika.“ Umesto da likujem nad evropskim crknutim kravama, kako je jedan poznanik telefonski već učinio, badnjački podgrejan tečnim gorivom domaće izrade, bez sporazuma se uspaničeno priključih EU. Na TV-u ništa o mom delu grada.

Na sajtu Grada pisalo je da moj kvart ostaje bez grejanja. Bingo! Živim u minijaturnom građevinskom čudu sa tri unutrašnja zida, te mi je dovoljan i uljni radijator, ali avaj! Vruća voda je isto iz „Toplane“, što znači… Opravdani apeli iz Elektrodistribucije čitali su mi misli, pojačavajući utisak neumitno nastupajuće bezgasne komore u kojoj ćemo se upirati da ne dođe do suvišnih varnica. Valjda ako gas kojim slučajem „procuri“, šta li?

Pipnuh tada i radijator. Vreo kao kod Dantea u trećem krugu. Neće još dugo, sluti siromah: napolju je bilo -7. Odoh, umesto u korinđaše, da operem kosu preostalom vrućom vodom. Prošlogodišnje Badnje veče ću, umesto spokoja, mira duše i neizmerne radosti, zapamtiti po dva oprečna iskustva. Prvo je sreća neizreciva što tople vode još ima i deset minuta razmišljanja pod tušem o radovanju malim stvarima. Drugo je koliko okolnosti umeju iz nas da izvuku ono najgore, za šta verujemo da mi nismo sposobni: slušajući vesti o Bliskom istoku shvatila sam da, zureći kroz lica povređenih u Gazi, mislim na onaj matori, topli „lio“ i čekam vremensku prognozu. Besna, tužna i očajna u svojoj nemoći.

Prisetih se opet „lija“ i prošlogodišnje badnje večeri sličnim, ali suštinski različitim povodom: zgradi u kojoj stanujem januara 2010. ponovo preti isključenje sa „Toplane“ jer neke od komšija već mesecima ne plaćaju svoje račune za grejanje. Smatraju da je to pravedno jer nam investitor, na čije se ime još uvek vodi naša u katastru neupisana četvorogodišnja zgrada, te na koga paušalno stižu računi za njeno grejanje, em nije omogućio da upišemo stanove, em nas nije „prebacio na ‘Toplanu’“. Neplaćeni računi iznose nekoliko stotina hiljada dinara i uvećavaju se svakog meseca. Investitor to navodi kao razlog zašto „Toplana“ ne želi da nas preuzme kao individualne potrošače neupisane – ergo: papirološki nepostojeće – zgrade, uz uporno odbijanje da sam izmiri račune prema „Toplani“, tuži neplatiše, a redovne platiše poštedi makar jedne egzistencijalno-zdravstvene neizvesnosti.

Ova pat pozicija na desetine zgrada u gradu životno je istinita: u vazda relativnom balkanskom dobru i blagostanju najteže izlazimo na kraj sa naizglednim banalnostima u neposrednom okruženju. Onima kojima je do tako čega stalo vezane su ruke, a onima koji su odgovorni i dužni da nešto učine može se. Do kog ledenog doba, pitam se?

Ankica Dragin, Novi Sad