Legiji izmaklo mesto premijera?

Zato čak i ako se, po sopstvenom izboru, ne čitaju više samo njegovi govori već ono što je pisao ranije kao filozof „bez filozofiranja“ i, kao i svi humanisti, u korist života, neminovno se stiče utisak, prilično mučan, da su oni koji su ga ubili zapravo morali to da urade, zbog sebe. Jer sve ili gotovo sve što je u njegovim spisima, a hteo je da sprovede u delo (prilično neuobičajen manir ovdašnjih savremenika) potpuno je drukčije od onoga u čemu se danas živi u Srbiji. Što svakako ne znači da bi to sve postigao. I Evropu i EU i obrazovane mlade ljude i naciju punu radnog elana(!), a protiv siromaštva, pošto je novac u njegovo vreme ovamo dolazio, i izlazak iz globalne krize na primer. Naprosto zato što nije sve zavisilo samo od njega već i od „njegovih“, onih oko njega. I sve je to manje-više znano i ništa nije novo, ali nagoni da se ponovo i stalno, povodom svake godišnjice ili između, na izborima na primer, postavi pitanje političke pozadine atentata.

Zašto nije i ko može i hoće i da li uopšte neko hoće da krene dalje od činjenice da su ubice- izvršioci platili cenu najvećim kaznama. U čije ime, ko ih je poslao, ko platio, ko možda samo inspirisao? Pitanje o kojem se sada već u javnosti oglašavaju sve malobrojniji (iz Demokratske stranke najtiše, ako uopšte i šapuću), a najviše još uglavnom samo advokat porodice Srđa Popović. Iako je to stara tema, previše je ozbiljna i značajna za stanovnike Srbije koji – uprkos suprotnim uverenjima – sigurno imaju i snage i volje da saznaju istinu. Konačno, svašta su doživeli i doživljavaju, preživljavaju. Za razliku od onih koji ih „vode i predstavljaju“, daju ton „da je sve već pravedno završeno najvećim kaznama izrečenim ubicama premijera“ i da druge istine za njih nema.

Ipak, moglo bi nešto u svemu tome i da bude novo ili, pošto su o tome već neki govorili i pisali, nešto – novije. Tumačenje događaja u malo drukčijem svetlu, sad posle punih sedam godina. Da, na primer, vanredno stanje (protiv čega su po prirodi stvari novinari tada morali da budu) i „sablja“, iako nisu bili demokratski poduhvati, nisu bili ni nepotrebni ni suludi, a pogotovo ne i beskorisni (druga stvar je to što su ih oni koji su, ne odmah već nešto kasnije, došli na vlast takvim proglasili, a za „sablju“ i pare na račun odštete delili). Pokazalo se da su i vanredno stanje i „sablja“ kao deo vanrednog stanja iznenadili naredbodavce i izvršioce i onemogućili prave namere atentata: promenu politike u Srbiji, i to odmah. Onako klasično: dođu pukovnici, pa onda malo kasnije, ali u kratkom roku, dovedu svog demokratskog premijera koji je bio u pozadini (političkoj) što ni u ovom slučaju, izvesno, nije bilo drukčije. Osim ako neko ne veruje da je Legija sebe video kao premijera, pa naredio izvršiocima da pucaju, a on posle premijer i postane. Možda se tu krije i odgovor na to zašto se ne traži politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Možda se ne može isključiti u ovom vremenu, uz nešto cinizma, ni takva mogućnost da neko, ismevajući zdrav razum, poručuje da je politička pozadina atentata tim Legijinim političkim ambicijama, zapravo – otkrivena.

Ono što je u svemu ipak nekako najviše za razmišljanje i možda strahovanje, jeste da u ovakvim uslovima – sa svim onim što se trenutno događa, sa tihim sećanjem na Đinđića i zaklinjanjem na više strana da slede baš njegov put – na sledećim izborima birači u Srbiji ukažu i poverenje strankama i ličnostima iz političke pozadine atentata. Direktnim inspiratorima ili onima što su bili srećni kad ga više nije bilo, što nisu krili ni onda, a ni sada baš.

Da li će u tom slučaju Srbija zbilja, bez praznih obećanja, krenuti put Evrope? I posle sedam godina to može da bude opravdana sumnja.