Legitimne mete

U kancelariji ispred kabineta ministra informisanja mlada crnokosa sekretarica za kompjuterom. Naspram prozora kroz koje puca pogled na zgradu Beograđanke, za niskim stočićem sedi Radomir. Zagledan je u stubove i pročelje zgrade Generalštaba preko puta u Ulici kneza Miloša. „Legitimna meta“, pomisli. Pred njim na stolu je kafa, ali je on i ne primećuje. Neispavan je, smeta mu sako koji je obukao zbog dolaska u Vladu i jedva se uzdržava da ne zeva. Neke mu prisilne misli luduju u glavi. Gleda kafu, uzima upaljač iz džepa sakoa, izvlači cigaretu…

„Izvinite, molim vas“, kaže gotovo nežno sekretarica, „ako možete da ne pušite. Ministru smeta dim, alergičan je…“

Radomir je zatečen izrečenom brigom za Ministra. Gleda sekretaricu, razmišlja… „Ministar je alergičan na dim. Ali, Ministre, tek je počelo – dima će tek biti. Šta ako baš sada – neki genije, iz neke Arizone ili Jute, na nekom američkom razaraču u Jadranu, džojstikom, kao da se igra – namesti pa šibne jedan cruising missile na cilj u Nemanjinoj 11. Tresne. Bum! Sve ide u tri lepe, sve se puši… Ko u Sarajevu, u proleće 92. kad si sa četničkom bratijom bio na Jevrejskom groblju… “

Vraća cigaretu u kutiju, ne prestajući da se ironično osmehuje sekretarici. „Lepa je i simpatična“, pomisli, „valjda nije kod njih.“

„Kako se vi zovete“, pita je.

„Ja sam Jelena“, kaže sekretarica.

„Ne brinite, Jelena. Nećemo neprijatelju odavati položaje.“

***

„Izvolite, gospodine Radoviću“, kaže Ministar s vrata kabineta.

„Hvala“, odgovara Radomir, pitajući se, nije li i pored svega, Ministar isuviše natmuren za svoje godine. Uplašio se ili drami zbog ozbiljnosti situacije? U trenutku kada priđe vratima, Ministar mu pruža ruku.

„Hajte, ipak da se ne zdravimo“, kaže Radomir. „Moja mlađa ćerka je pre dva dana dobila šarlah“, izgovara lagano… „a vi imate sina, koliko znam?“

„Da, on je mali“, kaže Ministar spuštajući ruku.

„Neki doktori kažu da se šarlah ne prenosi dodirom, drugi da može i tako. Bolje da ne rizikujemo.“

„Hvala vam, gospodine Radoviću“, odgovara Ministar pokazujući mu na velike fotelje naspram ogromnog radnog stola. Dok se Radomir smešta, Jelena mu donosi vodu i kafu iz svoje kancelarije.

„Želite li i vi nešto, gospodine Ministre?“

„Ne, hvala ti, Jelena“, odgovara joj Ministar naslanjajući se na svoj radni sto. Jelena se osmehne, izađe i zatvori vrata.

Radomir pogledom skenira Ministrov kabinet. Veliki prostor krcat komadima stilskog nameštaja u boji mahagonija… Zabrinut i namrgođen, Ministar se okreće ka kompjuteru i uzima dva lista papira.

„Vi mora da ste jako umorni?“, kaže Radomiru.

„Tako vam izgledam?“

„Radite po celu noć. Potpuno je logično da ste umorni.“

„Imam iskustva sa noćnim radom, ali jesam neispavan“, odgovara Radomir uzdržavajući se da ne zevne.

„Vi ste i stvarali taj program, jel tako?“, pita Ministar. Radomir ga gleda, ali ne odgovara. „Mislim, radili ste i sam projekat programa Radio Slobodna Evropa još pre nekoliko godina?“

„Da, devedeset i druge… još bio u Radiju“, potvrđuje Radomir svestan da mu Ministar stavlja do znanja kako sve zna.

„Ja vas nisam slušao…“, nastavlja Ministar praveći dramske pauze… „ali čujem da radite veoma dobro i da vas mnogi slušaju.“

„Prema tome“, kaže Radomir šireći ruke.

„Prema tome – šta? Ne razumem šta hoćete da kažete?“

„Ni ja vas ne razumem. Radim mnogo, radim dobro, mnogi me slušaju, ali… Kažite šta je problem, naredba – šta ja znam, pa da vidimo“, provokativan je Radomir.

„Problem nije u vama, gospodine Radoviću, ni u tome što radite. Čak ni u tome što izveštavate bez akreditacije za Radio Slobodnu Evropu.“

„Ako to nije problem – šta jeste, gospodine Ministre?“

„Problem je“, Ministar okreće glavu u stranu i ustaje od stola, „to što su prošle noći uhapšeni neki ljudi, neke vaše kolege.“

Radomir se ukoči.

„Ko je uhapšen?“, pita i jedva čuje svoje reči.

„Steva Nikšić i Dragoslav Rančić, ali to nema veze sa mnom, verujte mi“, kaže Ministar kao da se brani.

„Nema veze s vama! Kako nema, šta pričate?“

„Nema veze – nisam ih ja uhapsio, nit sam ja to tražio… nisam ni znao dok me nisu obavestili“, diže glas Ministar.

„Znam ja da ih niste vi uhapsili“, kaže Radomir, pokušavajući da prikrije svoju zatečenost vešću koju je čuo. Blizak je sa Stevom, a Rančić je pojam spoljnopolitičkog novinarstva. „Vi ste ministar informisanja, a ne ministar policije. Ali“, kaže blago, „vi morate sve učiniti da oni budu oslobođeni. Vi ste ministar informisanja, i vi to možete…“

„Ne, ja to ne mogu da učinim. Ne mogu ja bilo kome da naredim da ih puste, razumite?“

„Možda ne možete da im naredite, ali možete da tražite, da molite, da zovete onog koji može da naredi. To možete i to treba da uradite.“

„Precenjujete me. Ja kada bih mogao…“, ukršta prste Ministar.

„U kom su zatvoru?“

„Zar je to bitno! Uhapšeni su noćas i odvedeni.“

Radomir ustaje iz fotelje.

„Ne znate ni kuda su odvedeni, ni u kom su zatvoru. A znate li bar da su zatvori legitimni ciljevi? Znate li to?“

Ministar ćuti i okreće glavu od Radomira.

„Kada danas ili noćas natovci pogode zatvor – onaj u kome su Steva Nikšić, glavni i odgovorni urednik NIN-a, i Dragoslav Rančić, spoljnopolitički urednik NIN-a, i kada ih ubiju – šta ćete vi da radite posle toga? Da dokazujete kako ih niste vi uhapsili? Ili da smrt dva nevina čoveka nosite na savesti? Na vašem mestu, znam koga bih zvao… a znam i ovako. Iz ovih stopa idem da zovem…“

„Koga ćete vi da zovete?“, jedva čujno pita Ministar.

„Koga? Sve koje mogu. Zvaću Brisel, Međunarodnu federaciju novinara, zvaću Reportere bez granica, zvaću… zvaću američke sindikate, njih znam, Stejsi Fit će napraviti haos do Bele kuće. Zvaću studio u Pragu, odmah da puste vest. Obavestiću sve strane dopisnike u Beogradu.“

Ministar ga prekida.

„Nemojte zvati vaše u Pragu i strane dopisnike.“

„Zašto ih ne bi zvao?“

„Sačekajte da ja pokušam.“

Radomiru laknu… „Bravo, Ministre! Ali, molim vas, uradite to odmah.“

Ministar klima glavom.

„Učiniću sve što mogu, nemojte misliti da ja neću.“

Radomir mu prilazi i pruža desnicu. Ministar ga upitno gleda, pa pruži svoju, ali Radomir, kao da ga je struja drmnula, sklopi šaku i povuče ruku.

„Izvinite“, kaže… „ovo me je potpuno izbacilo iz ravnoteže. Nećemo se zdraviti, naravno.“ Ministar klima glavom…

„Razumem, razumem. Zvaćemo vas kada nešto saznam.“

„Zovite vi ove važnije“, kaže Radomir, a onda se seti:

„Da, ne rekoh vam – vi znate ko je Zoran Radosavljević?“

„Ne, neki vaš kolega?“

„Zoran Radosavljević je pilot ratnog vazduhoplovstva.“

„A, da, ovaj što je poginuo“, seti se Ministar.

„Poginuo je, i to herojski – braneći svoju zemlju.“

„Da, nažalost“, kaže Ministar, „a ko zna koliko će tek biti srpskih žrtava.“

„Zoran Radosavljević je, pre svega, žrtva svojoj majci i sestri.“

„To se podrazumeva, nemojmo sada o tome“, kaže Ministar.

„Trebalo bi da se podrazumeva, Ministre – da svako ko da život za zemlju zaslužuje minimum pijeteta i da mu država bar ime tačno saopšti.“

„Hoćete da kažete da država to nije uradila?“

„Nije“, kaže Radomir. „Recite vašim urednicima u RTS da je poginuo pilot Zoran Radosavljević – a ne Ra-di-savljević, kako uporno objavljuju. NJima to nije bitno, ali jeste važno!“

„U pravu ste, jeste važno!“, klima glavom Ministar.

SUTRA: Lomačom se brišu zločini

Promocija u Novom Sadu

Vojvođanski kulturni klub „Vasa Stajić“ i izdavačka kuća „Most Art Jugoslavija“ organizuju novosadsku promociju knjige „Smeh pod vešalima“Radeta Radovanovića. Promocija knjige će biti održana u četvrtak, 17. marta u knjižari „Zenit“, NJegoševa 24, Novi Sad, sa početkom u 19 časova.

O knjizi će, pored autora, govoriti: pravna ekspertkinja Vesna Rakić-Vodinelić, politikolog Duško Radosavljević, Dragoljub Draža Petrović, glavni urednik Danas-a, publicista Boris Varga, a moderator razgovora biće novinar Nedim Sejdinović.