Legitimno je govoriti o njihovoj deci

Srbija je pod naprednjacima postala jedna prokleta avlija, igralište najgorih i naravno – njihove dece.

U toj Srbiji, 22-godišnji Danilo Vučić ne može da bude na naslovnoj strani novina, zbog toga što je uslikan u društvu nove generacije balkanoidnih kriminalaca.

Ni Aleksandar Mitrović ne može na naslovne strane zbog pogibije Andree Bojanić na beogradskim ulicama. Jer to su njihova deca.

Danilo Vučić, sin Aleksandra, rođen je 1998. godine, pre 22 godine. To je bilo taman u vreme kada mu se otac isto tako vukao po beogradskim birtijama i nadao da će svoj san o izrastanju u apsolutnog vladara velike Srbije ostvariti s radikalskom značkom, šešeljovskom propagandom.

Plan nije sasvim uspeo, ali čovek je vladalac. Bilmezština nikada nije bila neprelazna, pa se tako i otac i sin u ranim danima kreću samo u dobro probranim kriminogenim krugovima.

Iako nismo ni sumnjali da neće traćiti svoje dane na nekom uglednom univerzitetu u svetu, iako za to ima sve uslove, treba imati ozbiljan poremećaj vrednosnog sistema za to da budete predsednik države kog boli uvo za to što mu se sin pred očima sveta kreće u društvu bandita osumnjičenih za demoliranje prostora i koji se u policijskim dosijeima vode kao pripadnici kriminalnih klanova.

Pa, ipak, Srbija je izabrala baš takvog što ga boli uvo.

Pa još sve to naziva – „lažima“ i pored očiglednih dokaza u vidu fotografija, nastalih zahvaljujući profesionalnim novinarima koji daju svaki atom snage da demantuju da je u srpskoj prokletoj avliji novinarstvo svedeno na Gocu Uzelac, Vučićevića i slične bilmeze koji prosperiraju kroz neskriveno marketinško služenje vladajućoj stranci i predsedniku države.

„Moj sin Danilo je pošten i pristojan mladić. Kriv je samo zato što je moj sin“, poručio je predsednik Vučić fotografijom na svom Instagram profilu.

Međutim, bez iznenađenja, predsednik Vučić i ovog puta laže. Danilo Vučić nije kriv. Niko ga (još uvek, iako stvara sve uslove) nije proglasio krivim ni za šta, osim što se javnost s pravom pita kako je moguće da je sin najmoćnijeg čoveka u državi vaspitan tako da se druži, gleda utakmice i pije piće sa ljudima koji se dozivaju na ime Aca Rošavi.

U ovome, međutim, ništa čudno ne vide ni Ana Brnabić, Igor Mirović, Đuka Bizon, Zorana Mihajlović, Branislav Nedimović, Siniša Mali, pa uglas kažu – „dete sedi i pije piće sa drugarima, sram vas bilo, napadate Vučićevo dete, đilasovci!“.

Naravno da oni u tome ne vide ništa loše, jer oni i kažu „Za našu decu!“ I, samim tim, baš sve je normalno u njihovom sistemu vrednosti, svaka njihova odgovornost za pogrešno vaspitanje abolirana je ovim izbornim sloganom.

Srbija se danas stvara za njihovu decu i po meri njihove dece i to je jedina vizija koju ova nekarakterna politička bulumenta danas i ima.

Da vaša deca rade za njihovu decu. Da vaša deca budu sluga njihovoj deci. Da vaša deca budu iseljavana iz stanova ako ne mogu da plate struju, a da njihova deca budu divna, srećna i nasmejana u „Hit tvitu“ na Pinkoviziji.

Srbija je došla u fazu kada je potpuno legitimno govoriti i o njihovoj deci u kontekstu politike, zato što je ponašanje njihove dece – a još važnije – ponašanje roditelja te dece – pokrenulo ozbiljan alarm u pogledu toga kuda ide naprednjačka prokleta avlija i kakva je budućnost vaše dece u njoj, ako se odluče da tu ostanu.

Prema tome, ili ćemo imati još više novinarki poput Bojane Pavlović i vrlo ih jasno i glasno podržavati u razotkrivanju toga šta rade povlašćena deca i roditelji u naprednjačkoj Srbiji, ili će njihova nevaspitana, razmažena deca vrlo brzo raditi vašoj deci ono što nevaspitana i razmažena politička stoka danas radi vama.

Autor je publicista iz Novog Sada