Lekare ne razlikuje stručnost, već hrabrost

Formalno gledano, odluka nije samo direktorova, jer iza nje stoji i Komisija za bolničke infekcije, ali je upravo on njen predsednik. Otuda ne čudi što je gnev nezadovoljnika usmeren samo ka direktoru.

Suština poruke je u obavezi zaposlenih da, ukoliko nisu vakcinisani, posle odsustvovanja sa posla – zbog korišćenja slobodnih dana, godišnjeg odmora, bolovanja i sličnih razloga – ne mogu da se vrate na radna mesta bez negativnog PCR testa, urađenog u roku kraćem od 48 časova. Odluka stupa na snagu već u ponedeljak, trećeg dana po donošenju, a zaposleni će sami snositi troškove testiranja.

Ton obraćanja potčinjenima zvuči osorno, dati rok je kratak, jezički čistunci bi imali šta da zamere i u pravopisno-gramatičkom pogledu, ali je direktor u pravu! Njegov potez bismo najpre mogli da označimo kao častan i odgovoran. Mogao je, poput svojih ostalih kolega, da ostane neprimetan, ne klateći svoj klimavi v. d. status i uljuljkujući zamrlu savest fatalističkom samoobmanom kako u bolnici mora da se umire. Ipak se, mada svestan predstojećih neprijatnosti, opredelio za svoje pravo na miran san.

Pogledajmo njegove motive. Prvo, od kada je ustanova kojom rukovodi izašla iz kovid sistema, na nekoliko odeljenja su među bolesnicima i osobljem zabeležene epidemije izazvane novim virusom korona. Drugo, ovaj uzročnik je nađen u ždrelu nekoliko zaposlenih, uključujući povratnike sa godišnjeg odmora. Treće, ustanovu opterećuje sumorna statistika: nevakcinisano je 11 odsto lekara, 39 odsto nemedicinskih radnika i čak 46 odsto medicinskih sestara i tehničara.

Osoblje pogođeno odlukom, uz bučnu podršku istomišljenika, protestuje zbog snošenja troškova testiranja. S kojim pravom? Šest meseci im je bila na raspolaganju besplatna vakcinacija. Zašto bi im bilo ko sada plaćao za njihovu, najblaže rečeno, neuviđavnost, a imajući u vidu konsekvence, svesno i bezobzirno zaražavanje pacijenata koji su im povereni?

Nezadovoljnici prete da će im zaštitnik građana garantovati dalje nesmetano „pravo na sejanje zaraze“. Formalno posmatrano, odluci mogu da se nađu neke proceduralne manjkavosti, ali je ona nepomerljiva sa stručne i moralne tačke gledišta. Direktor je obavio svoju dužnost, za razliku od svojih kolega iz drugih velikih medicinskih centara, gde je nevakcinisano osoblje takođe odgovorno za pojavu epidemija, ali se reaguje konstatacijom da nikakve sankcije navodno nisu moguće.

Istina je da postoji jasna zakonska osnova za uvođenje obavezne vakcinacije, bilo za celokupnu populaciju, bilo za njene određene segmente. Odluka je u nadležnosti ministra zdravlja. Udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida već dugo traži da vakcinacija protiv kovida 19 bude obavezna za sve zdravstvene radnike i zamera svojim kolegama u ustanovama gde se donose odluke što su nedozvoljeno pasivni i nezainteresovani.

Zato je kao iznenađenje delovala tokom vikenda pristigla informacija da su se još u aprilu sastale dve republičke stručne komisije – za zarazne bolesti i za bolničke infekcije – i da su se jednoglasno opredelile za obaveznu vakcinaciju celokupnog osoblja u sektoru zdravstva. Nažalost, narednog dana ih je demantovao ministar zdravlja izjavom da je dovoljno (!?) zdravstvenog osoblja već vakcinisano.

Problem je što su članovi dve ugledne komisije, kojima je povereno zdravlje građana Srbije, odmah ćutke i pokorno odustali od svojih stavova. Čak su se postarali da javnost za njih ne sazna, valja u ime imaginarnog i, kako praksa pokazuje, retko uspešnog „akcionog jedinstva“.

Dobra vest je što među lekarima u Srbiji nema bitnih podela u odnosu na viđenje potrebnih mera za suzbijanje epidemije. Loše je što je nastalo razdvajanje na liniji: poslušnost prema vlastima ili profesionalna odgovornost. Tako dolazimo do večnog pitanja: koja je donja granica odbrane stručnog dostojanstva? Na svakom lekaru je da odgovor nađe u skladu sa svojom savešću.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji