Lekari bez granica na srpski način

Mislim, naravno, na grupu lekara sa niške Klinike za kardiohirurgiju koji su uputili zahtev nadležnima da im se u cilju smanjenja dugih lista čekanja na operaciju i spasavanja ljudskih života omogući rad i vikendom, pri čemu ne traže za to nikakvu finansijsku nadoknadu, već da im se samo obezbedi neophodan potrošni materijal koji im je, inače, neredovno stizao tokom tekuće godine.

I, šta je ovde delikatno? Da li i humanost mora imati meru? Ne, ne mora, kada je to lični čin nekoga kao građanina. Možeš koliko god puta želiš da pomažeš slabovidim ljudima da prelaze ulice, da daješ prilog prosjacima, beskućnicima, siromašnima, bolesnoj deci kojoj je potrebna operacija u inostranstvu.

I nije važno ako je tvoj motiv za ovakve aktivnosti zapravo želja da se osetiš važnim i moćnim, da potvrdiš svoju moralnost i humanost, pred drugima ili pred svojom savešću – kao što to čini glavni junak Kamijevog romana „Pad“. Dakle, u ovom slučaju humanost nema granice i motivi su potpuno nebitni.

Ali, šta kada je reč o članovima društvene grupe koji ne kao građani već kao pripadnici određene struke iznose pred javnost i nadležne jednu ideju? Da li su osim prema pacijentima odgovorni i prema svojim kolegama? U moru komentara na ovu vest, zapazila sam i prozivke na račun ostalih lekara, da bi bilo dobro da se povedu primerom niških kardiohirurga, posebno oftalmolozi i ortopedi gde su liste čekanja takođe dugačke.

Dakle, prozivka. To je ključna reč. Imamo malu grupu lekara koji su spremni na veliku žrtvu, koji su, bez sumnje, pokazali izvanrednu humanost, a s druge strane, verovatno većinu lekara koji ne žele da rade vikendom, pogotovu ne bez finansijske nadoknade, koji, gle čuda, žele da vikende provode s porodicama, prijateljima, da putuju, da se odmaraju, jer su i lekari samo ljudi od običnog materijala sklonog zamoru.

Da li treba podsećati na činjenicu koliko je lekara preminulo tokom pandemije, od korone ili od bolesti koje su odranije tinjale u njihovim organizmima, ali je okidač sigurno bio hronični umor, i premor.

Uostalom, zar nije dosta lekarskog volontiranja u Srbiji? Jedino u Srbiji diplomirani studenti medicine obavljaju praksu bez ikakve nadoknade po nekoliko godina kako bi dobili posao, ne isplaćuje im se čak ni topli obrok i prevoz, dok u ostalim branšama poslodavci plaćaju praksu svršenim studentima koja obično traje šest meseci do godinu dana.

Naravno, nije sporno da su liste čekanja na operacije nedopustivo dugačke i da je to problem koji država pod hitno mora da reši. Ali, da li je rešenje u volontiranju vikendom?

Ipak, bez obzira na svu složenost teme – a kad je nešto škakljivo i problematično, i menja svoje značenje u zavisnosti od ugla pod kojim ga posmatraš, odmah se literarno preporučuje – ovog teksta možda i ne bi bilo da jedan od ovih lekara ne reče da su tom inicijativom „želeli da se oduže otadžbini koja je ulagala u njihovo obrazovanje“.

Šta vam je to trebalo, doktore? Zašto se do kraja niste držali pacijenata i dugačkih lista, otkud odjednom sad ta otadžbina, čak ne ni država, ni domovina, nego baš otadžbina. Onako starinski, toplo, u stvari, pretoplo.

Od te rečenice moje misli krenuše tamo gde im je prokrčen put, pravo ka politici. Da li je zaista sve politika, odnosno, u kom času sve, baš sve, postane politika?

Ako živiš u normalnoj demokratskoj državi gde je svako plaćen za svoj rad, pa tako i za svoj prekovremeni rad, u kojoj funkcionišu institucije, u kojoj čak i ne znaš imena ministara ni političara, jer te ne zanimaju dok god rade u tvom interesu, onda je teren politike prirodno ograničen.

Politika postoji, zato što mora da postoji, ali ne ulazi u tvoj privatni život, u tvoju dnevnu sobu, u tvoj modus vivendi, u tvoj mentalni i psihički sklop.

I zato ne mogu da se otmem utisku da je atmosfera koja se kreira sa vrha vlasti u kojoj se već godinama širi propaganda o poželjnom modelu života, gde spada rad i samo rad, dakle i rad subotom i nedeljom, kakvi godišnji odmori, čemu to, a pogotovu čemu brčkanje u nekakvom groznom moru – dezorijentisala naše umove.

Čak i da odbacimo mogućnost da su se ovi lekari želeli dopasti Vođi, u šta i pisac ovih redova želi da veruje, ostaje ona još gora mogućnost – da su ideje ovog sistema prodrle i u područje našeg nesvesnog bića odakle i potiču sva osećanja, želje, motivi za bilo kakve akcije.

Španska književnica Almudena Grandes u svom romanu „Frankenštajnova majka“, čija se radnja dešava u vreme Frankovog režima, odnosno, terora, svesrdno podržanog od katoličke crkve, kaže na jednom mestu „u jednoj diktaturi sve je politika“. Kada sve postane politika, izgleda da je to simptom na osnovu kojeg se lako postavlja dijagnoza diktature.

U slučaju Španije, da podsetimo, trajala je skoro četrdeset godina. Bilo je to, kako stoji u romanu, vreme kada se šapatom govorilo u kafanama, kada su majke prateći decu u školu govorile da nikome ne pričaju o onome što se govori u kući… Pitam se koliko je trenutno domova u Srbiji u kojima roditelji izdaju slična upozorenja svojoj deci.

Jedan od glavnih junaka u pomenutom romanu, inače psihijatar zaposlen u ženskoj duševnoj bolnici, obraćajući se svom kolegi, kaže: „U suštini, imamo sreće što radimo u ludnici. Tako ne menjamo okruženje pri ulasku i izlasku sa posla.“

Pitam se koja je granica podnošljivosti diktature i da li čovek, običan čovek neopskrbljen znanjem iz medicine i psihologije, na vreme može da prepozna kod sebe i kod ljudi iz svog okruženja, simptome gubljenja sopstvenog identiteta i sopstvene ličnosti, kada se, prema rečima Junga, pojedinac potpuno poistovećuje sa svojom maskom, ili Personom, kako je on naziva, a koja predstavlja njegovu socijalnu ulogu.

Nije problem u samoj Personi, svi mi nosimo maske čija je prva funkcija, prema rečima ovog psihijatra, da ostavi određeni utisak na društvenu okolinu, a druga da skriva našu pravu ličnost. Svaka profesija, kaže Jung, ima svoju karakterističnu Personu, kao sistem osobina, vrednosti i ponašanja koji se u određenoj kulturi očekuje od nosioca te uloge.

A iza ove fasade (uloge, titule, profesije) postoji naše pravo lice koje mi svetu nikada ne pokazujemo, jer ga skrivamo pomoću Persone, koja je uslov dobre socijalne prilagođenosti.

Kada nastaje opasnost od Persone i gubljenja sopstvene ličnosti? Kada se pojedinac potpuno poistoveti s maskom, kada celokupnu svoju ličnost svede na socijalnu ulogu, i svoje autentično, pravo ja, pobrka sa svojom fasadom. Reče Karl Gustav Jung.

 Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.