Foto: Pixabay/OrzalagPre neki dan u jednom TV intervjuu dadoh kritičku opasku o svojim kolegama lekarima. Bio je to pregled dnevne štampe, ljubazna voditeljka prelazila je s teme na temu, tako da nemadoh priliku da obrazložim svoj stav. Osećam potrebu da – zbog razumevanja situacije u kojoj se ta časna profesija našla – objasnim šta mislim.
Lekari su obrazovani ljudi, videli su svet, savršeno im je jasno da se „zlatno doba“ ostvaruje negde drugde, recimo u Sloveniji, a da mi u Srbiji tonemo ka paklenom antipodu zvanično proklamovanog zemaljskog raja. Sve moje kolege, s izuzetkom po nekog čudaka, svesne su da je demokratija bolja od autokratije ili diktature, da se dostojanstvenije živi u slobodi nego pod represijom, te da vladavina prava i pravna država imaju prednost nad njihovim negacijama. Umeju da prepoznaju demagogiju i laž, naslućuju koje su razmere korupcije u zemlji i svesni su obima pljačke ovog sirotog i nesrećnog naroda.
Postavlja se pitanje kako onda bilo koji lekar postaje pristalica ovakvog nakaradnog režima.
Izazovi su moćni. Tu su pozicije na koje pojedinci nikada ne bi došli zahvaljujući svojim znanjima i sposobnostima. Uz funkciju idu i prinadležnosti koje omogućuju prilagodljivom čoveku, ketmanu, da lakše pošalje decu u svet, svestan da je srećna budućnost daleko od ovog mafijaškog karakazana. Spreman je da iskoristi našu tužnu stvarnost, ali ne i da pokuša da je menja.
U nekoliko mahova dovođen sam u situaciju da savetujem kolege ili da im služim kao ispovednik kada im je nuđeno neko rukovodeće mesto u zdravstvu. Uslov je bio da postanu članovi SNS-a. Ako odbiju, a nema drugih stručno podobnih kandidata – vlast ponekad i o tome brine kada su u pitanju delikatne funkcije, pa bi greške u rukovođenju vodile brukanju režima – stizala je alternativna ponuda: ne moraju formalno da se učlane u SNS, ali treba samo da potpišu izjavu da će na svom poslu imati u vidu interese SNS-a. To je naoko primamljiva mefistofelska klopka iz koje se malo koji Faust kasnije izvukao čist.
Otrežnjenje dolazi brzo, posebno u kriznim vremenima. Kada su, u leto 2020, pojedini savesni lekari počeli da potpisuju peticiju sa zahtevom da se vlast pozabavi suzbijanjem kovida 19 na stručno razuman način, njihovi šefovi su morali da ih proganjaju, po logici „bolje ja njih da kinjim, nego da budem lišen funkcije“.
Izbacivali su ih iz radnih kabineta, brisali njihove pacijente sa već utvrđenog operativnog programa i na svaki drugi način gledali da ih „nauče pameti“. Na posebno ružan tretman naišlo je sedam uglednih načelnika VMA pre nego što im je, posle dužeg mrcvarenja i zahteva da „revidiraju stav“, uručeno rešenje o smenjivanju.
Ubrzo je usledilo vrlo poučno iskustvo. Brutalan postupak primenjen je na prvih 300 lekara, ali kada je njihov broj narastao na 3000 i kada su se organizovali kao „Ujedinjeni protiv kovida“, vlast je naglo izgubila želju da se konfrontira sa jednom šestinom radno aktivnih pripadnika ove profesije. Štaviše, čim su lekari zapretili da će jednog letnjeg predvečerja pre pet godina prošetati ulicama u belim mantilima, pojedinačno ili u malim grupama (zbog kovida 19 bila su zabranjena okupljanja), ministar zdravlja je požurio da ih sretne i zaspe ih lažnim obećanjima. Važno mu je bilo da po svaku cenu spreči slanje u svet fotografije urbanog sumraka sa mnogo belina, poput ogromnog jata labudova sletelih u ne tako beo grad.
Dva naravoučenija proističu iz te nedavne epizode. Prvo, vlast malobrojne protestante tretira kao izgrednike, ali oni postaju respektabilna snaga, vredna ustupaka, kada svojom brojnošću dostignu kritičnu masu. Drugo, malo je pristalica SNS-a među lekarima, ali su dobro raspoređeni, na mestima gde se odlučuje. Belodan primer je niško zdravstvo, uključujući Medicinski fakultet i Klinički centar, koje tradicionalno drže SPS kadrovi, žilavo se suprotstavljajući svom buntovnom podmlatku i sopstvenom neumitnom odlivanju u zasluženu istorijsku pomrčinu.
Ovih dana pobunjeni studenti medicine u Beogradu uočavaju da imaju mnogo veću podršku sa instituta nego sa klinika. To je razumljivo. Profesor na nekom pretkliničkom (biohemija, patofiziologija) ili nekliničkom predmetu (epidemiologija, sudska medicina) može samo da bude lišen funkcije upravnika instituta ili šefa katedre, što će pravi naučnik doživeti čak sa olakšanjem, zbog oslobađanja od administrativnih obaveza. Kliničaru se, međutim, život menja, što pokazuje primer profesora abdominalne hirurgije Predraga Dugalića.
Smenjivanjem i premeštanjem na drugo odeljenje, on je odvojen od svog tima i našao se kao fudbaler među košarkašicama ili hokejašima. Ponosna naprednjakinja, direktorka Kliničkog centra Srbije, bila je svesna štete koju nanosi ne samo profesoru Dugaliću i njegovom višečlanom timu, već brojnim pacijentima koji su se uzdali u njihovu pomoć.
Verujem da je direktorka zadržala dovoljno kritičnosti da joj je sada najpreča briga da se ne sretne licem u lice sa svojim učiteljima, akademikom V. Kostićem i profesorom S. Apostolskom, ali ni sa velikom većinom ostalih neurologa koji podržavaju studente. Sećam se jednog davno preminulog profesora, upravnika klinike i nespornog prvaka u svojoj disciplini koji se najviše ponosio efemernim položajem gradskog sekretara za zdravlje.
Kada sam ga pitao za objašnjenje, kratko je odgovorio: „E pa, vlast je slast“. Slutim da takvo naslađivanje – ako se izgubi mera i ne pita za cenu – na kraju mora da donese gorčinu, kao i svaka zavisnost.
Vlast je svoju zlokobnu osionost drastično pokazala na primeru sadašnje dekanke beogradskog Medicinskog fakulteta kojoj se, kao i njenoj porodici, sistematski uništava život. Njen suprug i brat, obojica profesori, jedan kardiologije, a drugi urologije, smenjeni su sa rukovodećih pozicija, a odrasla deca joj trpe neugodnosti i snažne pritiske. S vrha vlasti joj stižu prostačke pretnje i ucene. Za sada ni njena matična ustanova, ni SANU, čija je redovna članica, nisu stali u njenu odbranu.
Bulat Okudžava je pevao o crnom mačku koji je plašio stanare u mračnom zajedničkom ulazu u zgradu i predviđao je da će se uplašeni pojedinci udružiti, kupiti sijalicu i osloboditi se straha. Ključno pitanje je kada će i među lekarima da se organizuje i javno deklariše kritična masa slobodnih ljudi. Ako se to desi, će pukne i u Niš.
Autor je redovni profesor beogradskog Medicinskog fakulteta u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
