Lekari protiv lekara

Čak i kad dođe do nesumnjive lekarske greške, sudovi imaju problem da nađu veštaka koji će potvrditi propust svog kolege.

I u pandemiju se ušlo sa tom staleškom kohezijom, uočljivom naročito u odnosu na „neposvećeni“ deo populacije, ali su šavovi ranijeg gustog tkanja međusobne vezanosti počeli da popuštaju uoči i na početku leta.

Tako se danas među dvadesetak hiljada lekara u državnoj službi izdvajaju tri grupe: medicinski deo Kriznog štaba sa svojim pristalicama, Sindikat lekara i farmaceuta Srbije i udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida. Svaka grupa tvrdi da se rukovodi isključivo stručnim motivima, ali istovremeno trpi kritike zbog navodne ili stvarne politizacije.

Uprkos kompromitujućem februarskom početku, kad je pokazao odsustvo razumevanja situacije, Krizni štab je u prvom talasu uživao podršku i stručne i laičke javnosti.

Činjene su greške, ali se na njih gledalo blagonaklono, jer su bile oprostive.

Stanje se izmenilo u maju uspavljujućim porukama zvaničnika bez ikakve osnove u nauci (navodna onemoćalost virusa, njegov skori nestanak pod uticajem sunčevog zračenja, već ostvarena pobeda nad bolešću).

Bilo je jasno da se srlja u novi talas, a nije bilo teško naslutiti razloge naglog klonuća ranije odlučnog i životnog Kriznog štaba.

Na to su se nadovezali granitno čvrsti dokazi o golemim razmerama smanjivanja broja obolelih i umrlih, s kojom praksom se tvrdoglavo nastavilo i tokom jeseni.

Kredibilitet Kriznog štaba bio je nepovratno narušen.

Usmene naredbe o promeni radnog mesta daleko od mesta boravka i druge povrede Zakona o radu naterale su Sindikat lekara i farmaceuta Srbije da se oglasi.

Teme su se odnosile na prava iz radnog odnosa, a vlasti su ignorisale sindikalce.

Situacija se nedavno izmenila kada je predsednik, dr Rade Panić, izneo potresno svedočanstvo o uslovima rada u „crvenoj zoni“.

Naveo je suve činjenice, ali se one nisu uklapale u idiličnu sliku koju vlast nastoji da nametne, pa je doživeo grube uvrede.

Potcenjivački je letos dočekano i otvoreno pismo 350 lekara koji su zahtevali smenu Kriznog štaba.

Članica ovog tela dovela je u pitanje kompetentnost potpisnika i izrazila uverenje da će mnogi od njih povući svoj potpis.

Njeno „predviđanje“ bilo je praćeno ozbiljnim pritiscima na te lekare, uključujući smenjivanja i (praktično) isterivanje s posla.

Prkos je, međutim, doveo do paradoksalnog efekta, pa se za samo dan-dva podrška zahtevu skoro udesetostručila.

Za vlasti i, sledstveno, za sve državne i paradržavne, formalno „nezavisne“ medije, ova impresivna grupacija lekara, okupljena u udruženju Ujedinjeni protiv kovida, bila je potom nevidljiva.

Pažnju na njih obratilo je Ministarstvo zdravlja i zatražilo hitan sastanak tek kada je udruženje zapretilo da će, ukoliko se nastavi šikaniranje njegovih članova, organizovati šetnju gradom u belim mantilima.

Takav performans ne bi mogao da bude sprečen, jer bi lekari, članovi njihovih porodica, njihovi prijatelji i ostali građani hodali ulicama pojedinačno ili u parovima, bez narušavanja zabrane o okupljanju, a njihova utvarna pojava u beogradski sumrak odjeknula bi u svetu.

Ministar je uglavnom poštovao dogovor o prestanku maltretiranja potpisnika, ali se ideja o redovnim sastancima nije ostvarila, a zaključak da će zvaničnici razmotriti predloge udruženja o protivepidemijskoj borbi nije ispunjen jer se, navodno, dokumentacija predata na pisarnici izgubila u birokratskim lagumima Ministarstva zdravlja.

Udruženje se tada obratilo direktno dvojici članova Kriznog štaba sa po 50 pitanja.

Jedan je poruku ignorisao, a drugi je odgovor odložio do prestanka epidemije.

Time se smisao predloga gubi, jer je cilj postavljanje protivepidemijske borbe na zdrave osnove, uz kritički osvrt na prethodni period, kako bi se učilo na greškama.

Krug izgleda zatvoren – u svoje zabrane ušančeni su, uslovno rečeno, režimski, sindikalni i narodni doktori.

To ne deluje logično jer, ma koliko se politički razlikovali, oni dele ili bi morali da dele iste civilizacijske vrednosti (građanska prava, nezavisnost sudstva, sloboda štampe itd.).

Još manje se razlikuju u stručnom pogledu, pošto postoje osnove zajedničkog doktrinarnog pristupa epidemiji kovida 19, uz određene sitne nepodudarnosti zavisne od lokalnih okolnosti.

Prirodno bi bilo da predstavnici tri grupe uspostave kontakt, te da započnu dijalog, i to, s obzirom na situaciju, putem telekonferencija. Saglasnost o načinima suzbijanja kovida 19 bila bi celom narodu „na polzu“.

Štaviše, u našem podelama zatrovanom društvu poslužila bi kao svetao primer proste istine da se patriotizam ne dokazuje rečima, već ponašanjem i delima.

Postideli bi se možda i narodni poslanici zaokupljeni poslednjih dana lovom na izdajnike i plaćenike, te bi shvatili u kakvom su moralnom i intelektualnom ambisu.

Autor je profesor epidemiologije u penziji, član Saveta udruženja Ujedinjeni protiv kovida