Lekcija o propalim reformama

Ta dešavanja u pokrajinskom javnom medijskom servisu jasno se mogu povezati s rezultatima nedavnih izbora i činjenicom da naprednjaci u Vojvodini preuzimaju vlast, a poznato je da njihov lider i premijer Srbije Aleksandar Vučić posebnu pažnju i veliku strast pokazuje u pogledu kontrole medija koju je prethodno sproveo na državnom nivou.

Smene na RTV sprovedene su opsežno i daleko brže nego u vreme dok je javni medijski servis bio državna televizija, što je svakoj tadašnjoj vlasti davalo pravo da joj menja rukovodstvo, ali tek nakon što se i sama konstituiše. To konkretno znači da nam se danas pred očima odigrava brže političko upodobljavanje jednog javnog medija nego što je to ikada bio slučaj u onim godinama tokom kojih je zakon to zaista predviđao.

U Srbiji sada nema državnog vlasništva nad televizijom, a važeći zakon je predvideo dva stepena zaštite upravljačke strukture javnog medijskog servisa od političkih uticaja. Direktora, na osnovu javnog konkursa, bira upravni odbor u kojem ne mogu biti državni i partijski funkcioneri, a članove upravnog odbora bira Savet Regulatornog tela za elektronske medije, u kojem takođe ne mogu biti državni ni partijski funkcioneri. Zabrana učestvovanja nosilaca vlasti i partijske moći u ovim telima kombinovana je s insistiranjem na izboru stručnih i uglednih ličnosti. Istovremeno, izbor drugih rukovodećih ljudi u javnom medijskom servisu podeljen je između direktora koji predlaže i upravnog odbora koji ih imenuje.

S obzirom na takav zakonski okvir, ali i činjenicu da je RTV imao direktora i upravni odbor s mandatima započetim pre pokrajinskih izbora, postavlja se logično pitanje kako je moguće da se sada događa tako nagla postizborna politička čistka u toj medijskoj kući. Odgovor je poražavajući jer otkriva jednu izuzetno lošu društvenu pojavu, svojevrsno licemerje koje se ogleda u tome da smo kao društvo razne reforme tokom poslednjih godina prihvatali samo formalno, na papiru, ali ne i suštinski, te da smo tražili načine da novousvojena pravila izvrdamo i nastavimo sa starom, lošom praksom. Jedan rezultat takvog odnosa prema društvenim reformama je i taj da su na čelo mnogih institucija i tela koja bi trebalo da budu samostalna ili nezavisna od izvršne vlasti, a pogotovo od stranaka i dnevne politike, ipak došli oni koji se pre mogu opisati kao svakoj vlasti poslušni, nego kao ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta.

U konkretnom slučaju RTV, generalni direktor koji je podneo ostavku i time omogućio ili bar drastično olakšao i ubrzao sve druge kadrovske i programske promene bio je Srđan Mihajlović, čovek od poverenja takozvanog „bivšeg režima“. On je od 2000. godine bio direktor Vojvođanske banke, zatim savetnik direktora Naftne industrije Srbije, pa direktor državnog javnog preduzeća „Transnafta“, da bi se konačno, nakon što je došlo do smene vlasti na republičkom nivou krajem 2012. godine, smestio na čelo pokrajinskog javnog medijskog servisa. Da li se od osobe s takvom biografijom moglo očekivati da će do sada graditi, a sada braniti slobodu medija i nezavisnost RTV od (nove) pokrajinske vlasti? To je ključno pitanje za sve one koji misle da je trenutno u toku samo gušenje jednog nezavisnog medija, a ne i praktično dokazivanje da je ta nezavisnost bila samo privid i ono što bi anglosaksonci nazvali „wishful thinking“.

Brzina i obim aktuelnih promena na RTV jeste mera brutalnosti Vučićeve vlasti prema svemu što nije po njegovoj volji, ali je istovremeno i mera potpunog neuspeha prethodne vlasti da afirmiše ljude i izgradi institucije koji služe društvu, a ne svakoj izvršnoj vlasti. To je i gorka lekcija o dugogodišnjim društvenim reformama u Srbiji koje su suštinski i u praksi neuspele. Zbog toga će i u novonastaloj situaciji na RTV najgore proći oni koji žele da budu medijski profesionalci, a ne promoteri neke političke opcije.

Autor je sociolog