Lekcija od pre 116 godina

Na prvoj strani, osim vesti o mogućem ratu između Rusije i Japana i feljtona Stevana Sremca pod naslovom „Dim u dim“, izašao je uvodnički tekst redakcije pod naslovom „Zadatak nezavisne štampe“.

Mislim da bi danas trebalo da ga pročita i vlast i opozicija u Srbiji. A evo šta je pisalo:

„Zadatak nezavisne štampe je da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gnjeva i bez pristrasnosti; da pravednom politikom vladinoga rada potpomaže opoziciju; da lojalnošću svojom i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da sa podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe, eto, to je zadatak slobodne nezavisne štampe“, rekao je Bizmark jednom prilikom u nemačkom parlamentu, on, koji inače nije ni hteo, ni umeo da bude nežan spram štampe i javnog mnjenja.

Naravno taj zadatak nije ni prost ni lak ni u mnogo „starijim“ zemljama, a kamoli kod nas.

Treba mnogo konsekventnosti, mnogo građanske kuraži, mnogo dubokog, političkog uverenja, pa da se to uvek mogadne da izvrši.

U borbi čovek po neki put i nehotice suviše jako zamahne, ali to još ne znači, da je hteo da ubije. Takvi se udarci moraju mirno i primati i davati, bez srdžbe, bez jetkosti.

Kreštavci, svi ljudi slabih nerava, koji dobijaju histerične napade pri prvom sudaru, treba da ostanu kod kuće.

Šta traže, kad im mesto nije tu?

Zadatak nezavisne štampe ne samo što je vrlo težak, nego je i vrlo nezahvalan. Naročito kod nas. Nigde se tako lako ne zaboravlja, da neko može imati i protivno uverenje, pa da je ipak to uverenje i pošteno i iskreno.

Odmah se podmeću neke zadnje misli i podmukle namere svakome, koji je drugog mišljenja, pa se onda čudimo, otkud tolika ogorčenost.

Kako je ne bi bilo?

I onda, u toj opštoj omrazi, nezavisna štampa prolazi još ponajgore. Usluge koje ona čini, zaboravljaju se brzo; pamte se samo udarci koje s pravom zadaje.

Kod nas se nezavisnoj štampi i odriče svaka važnost.

To je vladin organ „SAMOUPRAVA“ (tadašnji vladin list, prim. autora), pre neki dan izrično učinila.

Pretresajući sve vrste današnje opozicije, ona veli, da se nezavisnoj štampi, ne može pridavati nikakva vrednost, jer iza nje ne stoji nikakva politička grupa.

Pre svega, zašto „SAMOUPRAVA“ računa nezavisnu štampu u opoziciju?

Zar je neprijatelj onaj, koji kudeći, kad ima šta da kudi, bez zazora i hvali sve što je za pohvalu? U životu se to obično zove prijatelj.

Još je pogrešnije njeno mišljenje, da nezavisna štampa ne može imati nikakve vrednosti, pošto nema iza sebe nikakve političke grupe.

Zar je istina manje istina, kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih?

Vrednost jedne osude ne leži u količini lica koja je iskazuju, već u opravdanosti njezinoj, kao što je i pohvala, samo onda pohvala, kad je razložita, pa ma je govorio jedan jedini čovek, ili stotinu i hiljadu njih.

Svakoj parlamentarnoj vladi, potrebna je partijska opozicija i „SAMOUPRAVA“ ima pravo kad žali, što je današnja vlada nema. I za vladu, i za Radikalnu stranku, bolje bi bilo da je ima. Ali čega nema, toga može biti. Dotle, neka „SAMOUPRAVA“ dopusti svima onima koji nisu u partijskoj borbi ogrezli, da slobodno iskažu svoje mišljenje, ne s ovog, ili onog partijskog gledišta, vać po svom dubokom uverenju!“

Ovako je pisao u svom prvom broju najstariji dnevni list u Srbiji pre 116 godina. Ne bi se postideo ni danas ovakvog teksta, jer se, nažalost, u Srbiji malo toga promenilo u pogledu nezavisnosti medija, pa i štampe. Povećao sa samo njihov broj i prosto se utrkuju, ko će više da se približi vladajućoj stranci i u toj trci napiše više neistina o opoziciji, koja po njima, ne bi trebala ni da postoji.

Nažalost, i list Politika, u kome je ovo pisalo pre 116 godina, pridružio se tome.

Autor je arhitekta iz Beograda