Lepi Milanovac, a donji i gornji nek se zove ko hoće

Moje oči prvo “vide ”turističke boje” moga grada, te se izvinjavam drugim “vidicima”! Čak bih volela da “napadnu” – da ukrstimo“koplja” pa nek’ “pobedi” sjajnije. Al’ da je “naše”, od naših žitelja.

Ozbiljnog“ sam uzrasta. Malo mlađa od lepenskog čoveka, pardon – lepenske „suknje“ (“Gospe od Lepenskog Vira“) i malo „starija“ od aktuelnog milenijuma.

Dovoljno ozbiljnog uzrasta da „ se znam“ sa Milanovcem koji više ne postoji pa sada „leti“ u ličnim „bajkama“ kroz njegove još žive savremenike i preko „kolena“ („usb“) u njihovim potomcima.

Dovoljno sam „gipkog“ uzrasta da „se znam“ i sa Mojim Milanovcem kada je izašao komplet nov novcat iz socijalističkog „bjuti“ salona„ za preseljenje i gradnju pod snagom (prinudom) napretka“.

Na primer – mogu da se „raspojasam“ o zlatnoj (mu) eri turizma, gde (mu) je hotel Lepenski Vir „zvezda“ u SFRJ razmerama koji je „socijalistička „pamet“ izgradila da zaposli ljude iz mesta i oživi čitav kraj koji je van puteva i tokova,„na kraju sveta“.

Puno turista iz cele „velike“ zemlje + stranci, kada je turistički bog „svraćao“do lepog Milanovca.

Al se nekad dobro živelo. I radilo. I zarađivalo. Putovalo, kupovalo, jelo i pilo. Bilo…

Jednog„ružnog“ dana, „doleteo“ kapitalizam i sve „ pojeo“, „raskomadao“, razbucao ustaljeni dobar život (mi ga doveli -mame mi!) .

I onda više nije bilo („one“) partije ili nekog „odozgo“ da naredi, postavi, organizuje. Sve se nekako ugasilo. Prvo fabrike i , eto nas gde jesmo.

Diplomirani sam turizmolog. Turistički (vatreni ) radnik od „početka“ do (kraja – penzije ) danas.

Iskustvo u turizmu na početku sam „usisavala“, „brusila, „varila““ i „kadila“ na najboljem (tada) mestu, u (tada) novom hotelu Lepenski Vir , kad je „gore“ navedeni „ turistički“ Bog „zalutavao“ (ili baš namerno „svraćao“– čudni su putevi turistički pardon božji) u moj Milanovac.

O, kako sam se samo „puvala“ (pravila važna) po sajmovima sa uspesima hotela i razvoja turizma u turističkoj vuko…zaboravini – krajnji istok, putevi „boginjavog“ asfalta, uski i „duuugoprugaši“ za svako vozilo a autobuse posebno -pa kad ih savladaš, slaviš „survival“ („da si preteko“) i nema dalje.

Onda sam „poletela“ u „svet“ namamljena turist opijatom da se „zapljunem“ na šire polje ili veće prostore nekoliko desetina godina.

Ali, ne lezi vraže, moj „turistički“ krug se obrnuo na početak kada ga je „glava“( „sve mi je turizam“) ujela za rep (turistički životni uzrast) ja sam seMilanovcu vratila.

Doduše na „pola“…Pola godine sam kod „njega“, a pola godine sam Beogradu pripadajuća.

Imam dualnu ličnost (sve više) koja ište i mir i ptice i pčelice i “ juriš“ i „masu“, ljude i izloge i izbore.

Ali je meni Moj Milanovac lepotic i tačka za upijanje prirodnih lepota u prečniku od 100km.

E sad, u (mojoj) 3. etapi ili pasusu ili poglavljju Moga Milanovaca , kad mi je ono „glava ujela rep“, odjednom otkrijem kako Moje Lepo Malo Mesto nekako kao da je „stalo“.

Ne napreduje. Nekako „vene“. Gasne mu sjaj polako i bolno, tu pred mojim i svačijim nosem i niotkud da ga nešto trgne. Prodrmusa . „Izlema“ ako treba. Ili koga treba. Za dušu i srce me ujelo!

Moj Milanovac„ima“ Dunav, u najlepšem je delu moćne klisure Đerdap, srce nacionalnog parka, srce geoparka koji „ispečatirao“ UNESCO, (još) nenarušenu prirodu, zelen je (trenutno) po obodima, ima lokaciju, ima istoriju od skoro 10. 000 godina.

Minimum četiri puta seljen pa ima priče za blokbastere. Ima, da gaji decu u tom izobilju koje je sve ređe i sve skuplje, a da mu te „divote“ „hrane“ porodice.

Da se ništa u toj lepoti ne poremeti (ne prljava industrija… „dole beton“) a da nam „daje“.

Lepota ne postoji ako se ne gaji i neguje. Da bi se lepota gajila moramo da je iskopamo zaturenu u sebi. A mi smo u lepotama odrasli.

Proklet je čovek, da mu uvek fali ono što nema, a ne primećuje ono što ima.

Mi možemo sve što želimo!!! O da, da, da. U našem najlepšem, u mom Milanovcu.

Šta treba da mu je „mamilica“? Da je zelen što više, kao što su mu brdovite „kragne“ okolo – da se lepo diše i da miriše, da je čist-umiven, da se neguje „ukusno“ ugostiteljstvo od lokalne gastronomije , „rakijologije“, „pivologije“ do lokalne enologije.

Da ima ušuškano udobno i „zavodljivo“ barsko-kafićke , „ćoškove“ koje će da „mami“ na predah i uživanje. Mesta gde goste treba da raspamećuju raskošne vizure kad ih je već priroda toliko podarila u sadejstvu sa „kratkim “, ceđenim ili nekim drugim pićima.

I minimum jedna osobenost u nekom od originalnih „pakovanja“ –„ veseli muzej ili muzej vlaške magije na primer ili muzej riba ili… Jedno, ali vredno, jedinstveno da ne kažem unikatno.

Sami da izmaštamo i sami da „potegnemo“.

Treba mobilisati „preostale“ da ne kažem preživele stanovnike, da krenu da „grade“ svoj grad, da ga neguju i da mu „pomažu“ da „raste“ zato da bi „ON“ to sve „radio“-vraćao njima!

Ma svašta se može. Ima samo jedan uslov: anulirati ometače!

Ne bih sada (još) o nekim ružnim dušama koje su ružnoćom navalile jer sličan se sličnom raduje, a nesličnoga moraju ( lepotu) da „ubiju“.

Pa Moj Milanovac „ oćosavile“ od zelenila. Sram me je u ime mog roda koji i takve ima. Ako sam pogrešila, izvinjavam se i neka me stignu sve „ćosavine“ prirode zanavek!

A vi, šta mislite? Ili čekate?

U “belom svetu” je masovni trend da se iz megalopolisa beži (trči) u mala mesta, u prirodu, u “korene” u izvor života koji još (negde) postoji.

Da ljudi ostanu ili ponovo” budu” ljudi (uaaa mašine, ua betoni, uaaa kolaps i trka i stress…) oni sanjaju “zeleno” , “sveže” i čisto, a mi živimo u takvom snu .

Čovek uvek pati za onim što nema, dok ne primećuje ono što ima. Kakvo prokletstvo.

A što se mene tiče-svuda pođi obavezno, ali kući uvek dođi najobaveznije.  Naročito ako imaš ovakvu kuću. A Vi, gde ćete i kako da delate?
A Vi, kako ste?

Još vesti iz ovog grada

Carola Rackete posetila Ne dam Nu Dau u Majdanpeku

Borba svih protv svih i svako za sebe osnova je kapitalizma: Umetnički duo Doplgenger, o „Vlaškoj buni“, medijskoj slici uzimanja rude nekad i sad

Ekološki aktivisti iz Majdanpeka optuženi za versku, rasnu i nacionalnu mržnju protiv Kineza u Srbiji

Restrikcije vode na plus 40 stepeni: Zašto presušuju vodoizvorišta?