Leteća baba u odbrani izborne volje

Toliko poludela da sam posle svih letošnjih iscrpljujućih protestnih šetnji, jer 65+; posle ne manje iscrpljujućih oće kaki – neće kaki pregovora opozicije; posle onolikog predsedničkog prenemaganja oko raspisivanja izbora… po prvi put u životu osetila potrebu da učinim i nešto konkretnije od jednostavnog izlaska na dotične izbore. Prijavila sam se za kontrolorku na izborima, i to prvoj opozicionoj partiji koja je oglasila da su joj kontrolori potrebni. Mogla je biti bilo koja.

Časkom sam prošla obuku, izučila izborne zakone i zakonske začkoljice, bila potpuno spremna za ono što sam prethodnih trideset pet godina radila – dežurala na ispitima. Ovaj put na ispitu iz poštenja.

A onda mi se niko nije javio bar mesec dana. Pa još dve nedelje. Sve do nekoliko dana pred izbore, kada se javio neki momak i objasnio mi da sam raspoređena u mobilni tim? Šta je mobilni tim, e to će nam objasniti koordinator. Koji koordinator? On će da se javi. Javio se po podne pre izbora, na Viber grupu koju je sem njega, zovimo ga X, činilo nas troje, jedno žensko ime, recimo Ž, jedno muško i ja. Prenosim po sećanju početak prepiske:

Ž: Volela bih da se čujem sa nekim da mi u kratkim crtama da nekakve smernice – šta radimo tačno, gde se nalazimo…

X: Sastanak koordinatora je u 19h i čim dobijem dalje instrukcije ja ću da ih prosledim.
Dodao je da startujemo u sedam ujutro, da se u principu motamo po budžacima oko izbornih mesta, haustorima, parkovima, džepovima, podrume nije spominjao, i njemu dojavljujemo nepravilnosti i sumnjive radnje koje on prosleđuje… e taj deo je najbolje znao, kome on prosleđuje! I poslao nam spisak izbornih mesta i mutnu, nakrivo fotografisanu mapu Vračara sa obeleženim biračkim mestima, koju bog otac ne bi razaznao a kamoli pročitao imena ulica – snašla sam se posle kako-tako, preko broja mog biračkom mesta. Ali šta s kartom? Ma javiće se već on posle sastanka, pa ćemo detaljno…
E, pa nije se javio, do šest ujutro izbornog dana, kada sam ja njega probudila telefonom:

JA: Dečko, još si na sastanku?

X: Mu, bu, a? Ko ste vi, kakav…

JA: Obećao si da ćeš se javiti sinoć posle sastanka da nam tačno objasniš šta treba da radimo. A nisu javili da je bilo napada na muške koordinatore, samo su jednoj curi razbili glavu na Zvezdari.

X: Aha, pa sve sam vam objasnio. Nema ništa drugo. Sastanak trajao petnaest minuta.

JA: Dakle, naš rejon je 36, onaj na koji si spustio vrh olovke kad si slikao kartu?
Već vidim sebe kako provodim čitav dan u dvorištu moje osnovne škole, zavlačim se u podrumski ulaz u trpezariju, zavirujem ispod stepeništa, možda kod vulkanizera na ćošku ima sumnjivih džipova – naime, u školi ima četiri biračka mesta.

X: Ne, ne, vaš je ceo Vračar. Vi samo javljajte a ja ću da prosledim gde treba. Slikajte ako može. I ne puštajte ništa na društvene mreže, to se centralno odlučuje i objavljuje.

Dakle, čitav dan ću s dvoje nepoznatih ljudi da izigravam njuškalo od Miloša Velikog do Gospodara Vučića? Trista hektara i 63 izborna mesta? I kako se uopšte izigrava njuškalo? Jedino da pitam moju detektivku Harijetu, ali ni to ne vredi, pošto sam i nju izmislila moraću da izmislim i njuškanje.

Usput se ispostavilo da je muški član naše ekipe takođe nestao u akciji još sinoć, ali se ni ujutro nije odazivao na telefonske pozive niti čitao poruke. Pala knjiga na dva slova. Srećom, Ž je jedna fina, energična i dobro organizovana mlada žena. Pri tom majka dečaka koji pohađa “Ribnikar”, pominjem čisto da podsetim na moju osnovnu motivaciju za ovu avanturu. Koja li je njena? Samo pitam.

Lako smo se dogovorile, pa mi smo žene, dođavola. Među prvima glasale, zatim kolima u krug, pa malo u cik-cak, obišle sva glasačka mesta na Vračaru koji je još spavao, nigde žive mačke po ulici. Osim grupe bilmeza u crnom u parkiću preko puta kafane „Kalenić“ kako cupkaju u mestu na hladnoći, zgodno locirani između 7-10 biračkih mesta.
Prijavile smo i od X je momentalno stigao odgovor, izgleda da je uspeo da popije prvu kafu:

X: Prosledio, hvala.

Kome, koordinatoru koordinatora, koji je prosledio koordinatorovom koordinatoru za koordinatore koordinatora? Nisam uvek baš ovoliko zajedljiva, samo sabajle, pre prve kafe, koju je X već popio. Dakle, kafa. Ali gde? Pa u „Cvetiću“, omiljenom sedištu Zorana Vesića, tačno preko puta III gimnazije i šest biračkih mesta, da ne dangubimo od posla. Pun pogodak! To jest, pun kafić grmalja i poneke grmaljke iz Kuršumlije, nismo mogle da ne saznamo od vesele dreke i nazdravljanja uz rakiju, ne prvu domaću, kladila bih se. Jedan od njih bio je predmet sveopšte sprdnje jer je tablice na kolima prekrio novinom, sisa, a čim završe posao idu i Ikeu, imaju i spiskove. Posao je odrađivao jedan polumedved koji je sedeo uz njih, pa kako se koje dvoje razdraganih pojavi u kafiću on im ustupi mesto i prevede novo dvoje preko ulice, valjda da ne zalutaju. Daleko je ulaz na biralište, ima deset metara.

Društvo iz Kuršumlije je smenila nova grupa, nešto nekomunikativnijih, naručili piće, razno, od rakije do čaja, buljeći u svoje telefone. Kao i Z i ja, uostalom, dopisivale smo se preko stočića a sve to začinjavale glasnom lakom konverzacijom o svakodnevnim kuća-posao dogodovštinama.

– Ajmo da glasamo ­– rekla je Z odmahnuvši glavom prema ulazu u gimnaziju.

– Ajde, treba i da pristavim ručak – odgovorila sam, i tako smo tajnu Vesićevog „Cvetića“ razotkrile i dojavile… zna se već kome. Prosledio je, hvala nam.

(kraj u sutrašnjem tekstu)

Autorka je književnica