Leteća baba u odbrani izborne volje (2)

A koliko je minuta saznamo od našeg kontrolora koji takođe ume da čita, pa nas isprati u hodnik i isplače nam se na ramenu.

Nije bilo ni deset sati a već su bili očajni. Toliko beogradskih ličnih karata, izdatih u decembru, nikad u rukama držali nisu.

Na to smo se već izbezobrazile, pa je na sledećem biračkom mestu Ž ispitivala glavnu oštrokonđu o broju tih ličnih karata ispod SNS štancne, na šta je ona drsko odgovorila da je to sve po zakonu, za nju je ono što je izdao MUP zakon i šta ona tu ima da gleda kada je lična karta izdata.

Za to vreme ja sam peglala dva strana posmatrača tom istom pričom i glasačima iz Kuršumlije, na šta sam dobila odgovor da je to za našu zemlju odavno poznato ali i da je nažalost sve po zakonu, pa ljudi imaju beogradske lične karte!? I slegnuo ramenima! Hvala Evropo, svaka ti se pozlatila.

Obišle smo još nekoliko biračkih mesta u tom kraju, da bi na poslednjem zatekli onog polumedveda iz „Cvetića“ kako na ulazu lampom proverava prste birača, bez identifikacije.

Pošto je Ž posumnjala u pravljenje duplih biračkih spiskova, htela je da se zadržimo još malo i vidi šta dve žene rade iza leđa celom odboru, iskoristila sam vreme da propitam polumedveda ko je on za tom lampom, nema karticu oko vrata, to zašto nas podozrivo gleda bilo mi je jasno. Prepoznao je i on nas.

– Ups, zaboravio sam – nasmejao mi se ljupko a bezobrazno. – Ako je samo to problem odlični smo! – I doviknuo predsednici ovog nameštenog žirija da mu doda nekoliko kartica. Izvadila ih je iz providne kese pune istih, Član biračkog odbora, bezimeni, naravno. Okačio je oko vrata dve-tri, ostale gurnuo u džep. Nismo imale tu više šta da tražimo, mogle smo samo da dojavimo X.

Koji je, doduše, prosleđivao dalje i informacije koje sam usput dobijala od prijatelja, sa drugih opština, poput deljenja poziva za glasanje nekim ljudima koji psuju na ijekavici u redu ispred biračkog mesta u Višnjičkoj Banji, uz komentar A ONO ćemo posle.

Za drugu dojavu, o par stotina Roma iz Krnjače prijavljenih na Cvijićevu 110, koji su se džumlea pojavili na glasačkom mestu u Starine Novaka, na šta su kontrolori nadali frku pa je pretila opšta tuča, već sam znala da je sve po zakonu.

Naime, Centar za socijalni rad Palilule, Cvijićeva 110, već deceniju prijavljuje sve stanovnike kartonskih naselja na levoj obali Dunava – na svoju adresu.

Sve da bi njihovi korisnici imali lična dokumenta i zdravstveno osiguranje. Humano do bola. U preponama.

Izgradnja kanalizacije na levoj obali nije njihov resor, o obezbeđivanju iole humanog smeštaja za ovu najranjiviju kategoriju društva ne vredi ni misliti.

Jer autoputevi, stadioni, zvečke, značke i ostale kulise za pljačke.

To nisam prijavljivala, opozicioni kontrolori trebalo je o tome da budu obavešteni, njihovi resorni stručnjaci sigurno barataju ovim zvaničnim i bajatim podatkom.

Sledila je poseta Gerontološkom centru u Prote Mateje, u kome je vladao blaženi mir kao da sećanje na njihove počivše pacijente postoji još samo u biračkim spiskovima, za bližu familiju ne bih garantovala.

Tu su nas primili ko rod rođeni, ponudili flašicama vode, kaficu nismo htele da sačekamo – nema tu ničeg sumnjivog ili nesumnjivog, kako za koga. Tek, nikakvih dokaza nema, svi odreda su slatki ko dijabetes tip 2.

Uto je stigao hitan poziv, prvi od sabajle, da se odmah stvorimo u školi „Kralj Petar II Karađorđević“ na Čuburi.

Velika frka, ne znamo kakva, ali HITNO!

Kako, bre, mladiću, kad smo čak na Slaviji, auto u Resavskoj, peške je to brat-bratu dvadeset minuta hoda, to nije HITNO.

Ima bar još šest ekipa letećih kontrolora – a i ja, kud ne ponesoh metlu! – valjda je makar jedna bliža od nas.

Najbrže je delovalo da krenemo trolom sa Slavije, dve stanice, pa juriš niz Čuburski parkić, možda uspemo da stignemo i za petnaest.

Cupkajući na stanici pozvala sam drugaricu otklonjenu od Vučića da se strmekne dve ulice od kuće do škole i javi nam šta se tačno zbiva.

Ne može, potpuno je sluđena od pripreme slave za utorak, znaš, posna, bla-bla, a mora i kuče da prošeta.

Pa povedi i kuče, derem se, taman posla, mali je, pomeranac, šta ako ga tamo neko ugazi u gužvi. Srećom, eto trole, a s kim ja tikve sadim bolje da ne mislim.

Kakogod, pokazalo se da odavno nije hitno, da je problem odavno rešen, očigledno da je taj sistem baba za dedu, deda za repu,…, kad već pomenuh tikve, prespor u odnosu na ljude koje imaš na licu mesta.

Momak i devojka koji su problem i dojavili lako su rasterali grupicu Roma kojima je najstarija od njih, valjda i najiskusnija, delila po dve crvene iza ćoška.

Ne vredi svaki glas isto. Penzionerski je najskuplji, mada i nas ima raznih, ja sam svojih 20.000 dinara pošteno htela da razmenim za dva sigurna glasa za opoziciju preko fejsbuka, ali mi se niko nije javio da pregovaramo, mislili zezam se.

Sa biračkih mesta u školi „Kralj Petar II Karađorđević“ zabeležila bih dve sitnice.

Prva je galama koju je nadigla jedna gospođa u godinama jer je potpisujući birački spisak shvatila da ne prepoznaje nijedno ime ispod svog! Ko je naselio potpuno nepoznatim rođacima njenu zgradu od ukupno četiri stana!?

Sirota, nije znala da se po novom birački spiskovi ne formiraju po adresama već po azbučnom redu.

Ko je i kad smislio i ozakonio to novo, iskreno, ne znam, ali naivan svakako nije bio.

Tako su tajni, nevidljivi stanari u našim stanovima razbacani po celom spisku, ne možeš da ih primetiš dok prelećeš pogledom spisak naopačke pri potpisivanju.

Druga sitnica je priča našeg kontrolora, gotovo dečaka, simpatičnog i nežnog, koji uopšte nije mačiji kašalj, on je sprečio ono plaćanje glasova na ulici zbog koga su nas alarmirali.

Tek, predsednik biračkog odbora ga je poslao, zajedno sa dva ne tako bezazlena momka, do obiđu adrese sugrađana koji glasaju kod kuće. Još im je na odlasku rekao da je to posebna milost sa njegove strane što šalje tri predstavnika opozicije, nek kradu do mile volje, on časti, i nasmejao im se u brk.

Da bi kod jedne ljutite babe, na sve strane neke besne babe, saznao i ko su mu opozicione kolege.

Baba je, naime, odbijala da kovertira glas dok joj sva trojica ne kažu čiji su.

On je prvi rekao da je tu ispred SPN, ova dvojica su se malo nećkala da bi na kraju priznali. Jedan je tu ispred Čedine stranke, drugi ispred Nestorovićeve!?

Dakle, nisu dobili samo po 10000 potpisa na izbornu listu, čije sakupljanje niko nije video, već i članove biračkih odbora?

Preko 2.000 ljudi samo u Beogradu. Ima se, može se. Pa nesrećni Čedomir je u Beogradu dobio skoro pet puta manje glasova na izborima od potpisa podrške!

Eto još jedne poruke, škola „Svetozar Marković“, šest izbornih mesta, krkljanac, sumnjivi džipovi, opet hitno, sva sreća što je blizu, Ž i ja se već jedva vučemo.

Za kraj lažna uzbuna, to su samo neki bahati ljudi, od skora stanovnici Neimara, parkirali svoja čudovišta na četiri točka, zagradili ostale automobile na parkingu, i otišli na glasanje.

U prepunoj školi ljudi su mirno čekali da dođu na red, glasanje protiče korektno, možda malo sporije.

To je inače tehnika koja služi tome da na tradicionalno opozicionim lokalitetima što više ljudi odustane – dojadi im da čekaju sat-dva. Niko nije odustajao, nigde, podgrejaće se supa, nema veze.

A nas dve krenule da se vratimo na Vračarski plato, dvadeset četvorkom, kada nam je koordinator javio da nas je odmenila druga smena, već smo joj iha-ha zagazile u termin a slobodne smo.

Zahvalio nam na saradnji i po treći put se izvinio na svim propustima – prvi put rade i s letećim kontrolorima pa su malo smotani, njegove reči. Sve mu je istog trenutka bilo oprošteno.

Sedam i po sati – automobil, trolejbus, autobus i patike, patike, patike, 19.500 koraka, kaže mi blesimetar koji nosim na ruci umesto sata.

Toliko ponekad ne prepešačim za nedelju dana, lenština sam, priznajem.

Stigla sam kući i bez reči se svalila u krevet. Probudila sam se tek iza ponoći, da pogledam vesti. Bolje da nisam.

Autorka je književnica