Leteći automobili nemaju smisla: Profesor saobraćajnog fakulteta iz Helsinkija o Vučićevoj novoj ideji

Ipak, leteći automobili o kojima se ovde govori nisu ni nalik onima iz filma „Peti element“.

Slično širepoznatim dronovima, prototipovi letećih automobila koriste veći broj manjih rotora, za razliku od helikoptera koji ima glavni i repni rotor.

Razvoj ove tehnologije u poslednjih nekoliko godina je posledica razvoja električnih baterija u kombinaciji sa lakim konstrukcionim materijalima, ali i razvojem senzora i kontrolnih algoritama.

Taj razvoj je u praksi već povećao trajanje leta komercijalnih dronova manje veličine. Na primer, na različitim lokacijama u svetu, dronovi se već koriste u održavanju teško dostupne infrastrukture, kao što su mostovi.

Pored ove funkcije, dronovi se trenutno testiraju i za prenos manjeg ali kritičnog tereta – kao što je na primer dostava pojasa za spasavanje osobi koja je pala u more koji će ovog leta biti testiran u Helsinkiju.

Neko bi pretpostavio da je mala razlika između drona koji služi za video-snimanje i veće mašine koja bi služila za prevoz ljudi.

Ipak, realnost letećih automobila je malo drugačija. Ukratko rečeno, tehnologija letećih automobila nema ni tehničkog ni komercijalnog smisla, iz najmanje tri razloga.

Nebezbedna tehnologija

Bezbednost ove tehnologije se procenjuje kroz rizik za sudare u vazduhu i rizik za sudare sa ljudima ili objektima na zemlji.

Pre svega, kao svaka mašina, tu uvek postoje mogućnosti za tehničke kvarove ali i namerne sajber napade, koji povećavaju rizik tokom leta.

U celu problematiku ulazi i pitanje raspodele opterećenja u letelici, koja je znatno složenija kada se prevoze putnici umesto tereta.

Tokom leta, ovaj automobil bi trebalo da izbegava ne samo statične zgrade, već i dinamičke elemente, kao što su ptice, ali i druge letelice, kao što su avioni, helikopteri i naravno sve prisutniji manji dronovi.

Pored izbegavanja objekata u vazduhu, leteći automobil bi morao i da se nosi sa osnovnim problemom fizike leta – kretanje kroz vazduh kao dinamički fluid. To kretanje vazduha u atmosferi svi znamo kao vetar, koji ima brzinu, pravac ali i brzinu promene brzine i pravca.

Sve te promene vetra dovode do turbulencija, koje mogu biti pogotovo jake između stambenih zgrada.

Štaviše, jasne su prognoze da se u budućnosti mogu očekivati veće turbulencije vetra zbog klimatskih promena.

Pored vetra, uslovi vazduha u urbanim sredinama zavise i od nekoliko drugih faktora, kao što su temperatura, padavine, vlažnost, mraz, poledica, magla, odsjaj sunca, senke, sunčevo zračenje i udari groma.

Ovi vremenski aspekti mogu uticati i na promene aerodinamičkih sposobnosti letelice, kao što je povećanje otpora ili težine, kao i na funkciju komponenti kao što su senzor, rotor, konstrukciona struktura, ili kapacitet baterije.

Prema tome, potrebno je da se letovi obavljaju u sto idealnijim vremenskim uslovima.

Ali, pored ovih vremenskih ograničenja, da bi se dodatno minimizirao rizik, potrebno je da putanje leta izbegavaju nadletanje u blizini kritične infrastrukture (npr. električna ili vodosnabdevna) i ostale objekte od značaja (npr. vojne ili zdravstvene objekte).

Ta nezgoda nije više samo pitanje šta će biti sa putnicima u samoj letelici, već je i pitanje rizika za ostale ljude na mestu sudara ili pada.

Taj rizik ne uključuje samo direktnu štetu ili čak smrt ljudi na zemlji, već i sekundarne posledice.

Kao glavna sekundarna posledica je požar nakon sudara, koji u slučaju električnih baterija ima dodatne probleme prilikom gašenja.

Problem pri poletanju-sletanju

Jedan od razloga zašto je potrebno vezati pojas tokom poletanja i sletanja aviona je da su ovo često najkritičnije faze dinamike leta.

Naime, prema NJutnovom trećem zakonu kretanja, rotori letećeg automobila moraju da guraju vazduh nadole, što stvara silu podizanja nagore.

U blizini zemlje, ta dinamika vazduha stvara dodatne izazove, koji u kombinaciji sa objektima prisutnim u gradovima (npr. drvo) lako može dovesti do nezgode.

Pored potrebe za koridorima leta koji bi izbegavali kritičnu infrastrukturu, leteći automobil bi zahtevao i poletno-sletne površine.

Te površine bi zahtevale prostor i za ostale funkcije osim samog poletanja ili sletanja, kao sto je električno punjenje, održavanje, ili gašenje požara.

Kada se uzme u obzir da je istovremeno potrebno omogućiti pristup za vozila vatrogasne službe i hitne pomoći, ali i kontrolu pristupa u vidu ograde i sistema za nadzor, jasno je da govorimo o površini u radijusu od više desetina metara.

Pored prostora na samoj zemlji, potreban je još veći prostor u konusnom obliku direktno iznad poletno-sletnih površina.

Ovaj konusni oblik je potreban kako bi se omogućilo manevrisanje prilikom ovih kritičnih faza leta. Dalje, treba uzeti u obzir da poletno-sletnu površinu treba integrisati sa ostalim vidovima saobraćaja u gradu.

S druge strane, kao što znamo, prostor u gradovima je veoma ograničen, i potreban je za različite društvene funkcije. Prema tome, dolazimo do toga da je teško naći veliki broj adekvatnih lokacija za poletno-sletnu površinu u jednom gradu.

Buka sa ozbiljnim posledicama

Zašto su aerodromi obično udaljeni od gradova? Glavni razlog je buka, pored nedostatka prostora, a ta buka nije samo od samih delova motora već i od otpora vazduha i turbulencija.

Sličan problem je i sa letećim automobilom.

Kao što naglašava i Agencija za bezbednost vazduhoplovstva Evropske unije, leteći automobili imaju potencijal da stvore ogromno zagađenje bukom, posebno tokom faza leta kada je vozilo u blizini ljudi.

Da bi se kretao kroz vazduh, rotori letećeg automobila moraju da imaju brzine i od nekoliko hiljada obrtaja u minuti.

Pored brzine rotora, postoji i uticaj blizine tla s obzirom na tačkasti izvor emisije buke.

Kao rezultat, leteći automobili bi lako mogli da dostignu buku od više od 100 decibela, koja uveliko prelazi granicu kojom se oštećuje sluh ljudi.

Osim intenziteta zvuka, tip zvuka koji proizvode više rotora može biti znatno neugodniji za ljude od drumskog saobraćaja ili buke aviona zbog posebnih akustičkih karakteristika kao što su čisti tonovi i visokofrekventni širokopojasni šum.

Zamislite leteći automobil kao roj mehanizovanih komaraca i sve će vam biti jasno.

Sa ovim u vidu, postaje jasno da bi buka od letećih automobila bila ogroman dugoročni zdravstveni stres za stanovnike jednog grada.

Naravno, ovde se lako može izvesti da bi buka imala i sekundarne uticaje na psihofizičko zdravlje stanovnika, kao što je manjak fizičke ili socijalne aktivnosti zbog izbegavanja da se bude u bučnom javnom prostoru.

Nekomercijalna tehnologija

Svaki dobar saobraćajni inženjer će vam reći da ako tehnologija nema određene bezbedonosne karakteristike, onda nema ni funkcionalnu svrhu u sistemu urbane mobilnost.

Pod jedan, saobraćajna tehnologija u gradu treba da omogući kretanje hiljadama ljudi na čas.

Kad se uzme u obzir da bi leteći automobil trebao da prevozi par ljudi, i da je nemoguće imati stotine ovih vozila istovremeno iznad jednog grada, jasno je da se radi o veoma malom prevoznom kapacitetu.

Pod dva, zbog gorenavedenih ograničenja, leteći automobil bi morao da se kreće samo kroz određene koridore vazdušnog prostora, uz ograničene lokacije poletnih i sletnih površina, i uz ograničeno vreme kada je moguće leteti.

Prema tome, jasno je da to nije tehnologija koja bi omogućila svakodnevnu mobilnost iz različitih delova jednog grada, ili u svako doba dana ili godine.

Ovde je jednostavno zapitati se – zašto nemamo heliodrome u svakoj ulici, ili zašto nemamo helikoptere koji prevoze putnike sa jednog na drugi kraj grada kao svakodnevnu taksi uslugu.

Naime, helikopteri se pre svega koriste se za teško pristupačne terene i za hitne situacije kada je rizik pada prihvatljiv u odnosu na druge rizike prilikom spašavanja ljudi.

Ukoliko se koriste za druge svrhe, to je obično skupa razonoda, obično bogatih ljudi, koji mogu priuštiti heliodrom na svom imanju.

Dalje, pitanje novca nije pitanje samo ukupne cene ove tehnologije, koja naravno nije mala. Bitnije pitanje je da li se taj novac investira u saobraćajno rešenje koje vraća društvenu vrednost, ili je to promašena odluka kojom se novac baca u bespovrat.

Na primer, planovi za predstavljanje letećeg automobila na Olimpijskim igrama u Parizu leta 2024. godine su otkazani.

Možda je ipak njima bilo jasno da nema smisla potrošiti novac kako bi dobili sličnu verziju helikoptera, koji je već izmišljen početkom 20. veka.

Efektivna rešenja već postoje

Pored svega ovoga postoje još razni drugi razlozi, ali je i sa ovih nekoliko gore jasno da je ovo ipak tehnologija naučne fantastike i upitnih investicionih šema.

Kao što sam već pisao za sajt Klima101, rešenje saobraćajnih problema se traži pre svega u prostornom planiranju grada kroz namenu zemljišta, u savremenom dizajnu urbanog prostora i ulica, i u efikasnoj integraciji različitih aktivnih i javnih vidova prevoza koji već postoje kao tehnološka rešenja.

A što se tiče letećih automobila, njih treba ostaviti u domen filmova naučne fantastike, a ne realnih sistema buduće mobilnosti u održivim gradovima.

O autoru
Dr Miloš Mladenović je vanredni profesor na Aalto univerzitetu u Helsinkiju, na odeljenju za saobraćajno inženjerstvo i prostorno planiranje. Nakon završenog Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, doktorirao je na Tehnološkom institutu u Virdžiniji, SAD (Virginia Tech).