Leteći pepeo za auto-puteve

Ali pod uslovom da je sve transparentno, zakonito i stručno.

Ovaj auto-put je gradila kineska firma, a započeo je skandalom koji je otkriven tek kada je deonica Ub-Lajkovac, u dužini od 12,5 kilometara, koju smo platili 100 miliona dolara, potpuno propala za dve godine.

A bila je izgrađena od „ničega do ničega“ ili kako se kasnije govorilo od livade do livade, a u vreme tada nadležne ministarke Mihajlović.

Kad je obelodanjeno da je deonica potpuno propala i da mora ponovo da se radi, počele su međusobne optužbe odgovornih.

Tada već bivši ministar Velimir Ilić izjavio je: „Lepo sam govorio ministarki da se ta deonica ne asfaltira, jer mora da se izmeni čitava podloga!“

Drugi, tada već bivši ministar, pokojni Milutin Mrkonjić izjavio je da on već šest godina ne učestvuje u tom poslu, a ministarka se žalila da na gradilištu, kad god bi došla, nije bilo nikoga jer su ova dvojica po ceo dan sedeli u kafanama.

Za to vreme izvođač je kao podlogu koja je ključni deo stabilnosti puta („telo puta“), umesto kamena i šljunka, koristio okolnu zemlju iz njiva, koja se napila vode i brzo popustila, a asfalt potpuno ispucao.

Neko je navodno tako uštedeo 10 miliona dolara, ali je sanacija koštala 66 miliona.

Ministarka je podnela zahtev Inženjerskoj komori da se šesnaestorici inženjera oduzme licenca zbog loše urađenog projekta, a oni su podneli tužbu protiv nje, što je dozvolila izmenu projekta, nazvavši je potpunim diletantom, a inž. Mrkonjić čak i štetočinom.

„Ne gradi puteve nadležno ministarstvo, već izvođač radova, koga na konkursu bira investitor i postavlja mu nadzorne organe koji kontrolišu, da li se sve radi po projektu, kontrolišu kvalitet i rokove“, dodao je inž. Mrkonjić.

Niko nikada nije saznao kako se ovo završilo, tek, samo je na ovom delu auto-puta, potrošeno za sanaciju 66 miliona dolara naših para, a niko nije postavio pitanje šta su za sve to vreme radili investitori i njihov nadzor, a to su bili Putevi Srbije i Koridori Srbije, čija je nadležnost bila da kontrolišu čitav proces izgradnje.

Svega ovoga sam se setio zato što ovih dana narod u okolini Aleksandrovca protestuje što se u uvom čuvenom vinogorju bez dogovora sa građanima otvara novi kamenolom, iz koga će se verovatno vaditi kamen za podlogu Moravskog koridora.

Kamen je naravno potreban, ali je ovo već ko zna koji novi kamenolom kojim se menja čitava geografija Srbije, umesto da se koriste postojeći.

Da li to neko opet hoće da uštedi neki novac i kolika će biti cena te „uštede“?

A do ruku mi je došla jedna ozbiljna studija u kojoj domaći autor tvrdi da se za telo auto-puteva već odavno koristi najjeftinija tehnologija (Poljska, Slovačka) upotrebom pepela sa termoelektrana kao punioca i cementa kao veziva.

Decenijama, kaže on, termoelektrane „Nikola Tesla“ i Kostolac, izbacuju godišnje 7 miliona m3 tzv. „letećeg pepela“.

On izlazi iz peći kroz filtere manjim delom, kao puderasti prah, a u ložištu lignita ostaje šljaka i preostali veći deo. Filterski deo se kod nas koristi za „Yitong“ lake građ. elemente – blokove, ali samo 5-7 odsto.

Ostatak odlazi na deponiju i kontaminira 1.600 hektara zemljišta, pa iako se stalno poliva, vetrom se zagađuje još toliko.

Iako je pomenutoj ministarki nuđena ova jednostavna i nadasve korisna tehnologija, jer je deponija na termoelektrani „Nikola Tesla“ visoka 28 metara i sadrži 300 miliona kubnih metara letećeg pepela, predlog je odbijen.

Kako je ovaj pepeo nuđen bez naplate, mogla se samo na koridoru 11, gde je za izgradnju nasipa utrošeno devet miliona m3 iskopane i isplanirane zemlje oko tunela na usecima i zasecima, načiniti velika ušteda, a uz korist zaštite čovekove okoline, pošto je ta deponija kod Obrenovca ekološka bomba.

Otvaranje novih kamenoloma, ispucavanje mina, zagađuje netaknutu okolinu, a utovarom letećeg pepela u džambo vreće, ređanjem u trup auto-puta, prekrivanjem plastičnom mrežom i potom humuniziranjem, na kruni nasipa se sve stabilizuje cementom, preko koga se izvodi kolovozna konstrukcija.

Zašto se od ovoga odustalo, nije jasno.

Ali, ako se jednoga dana bude otvaralo poglavlje o ekologiji, kao neophodni uslov za ulazak u Evropsku uniju, onda će ova deponija letećeg pepela, od 300 miliona kubnih metara i njeno saniranje, za nas biti veliki problem.

Dakle, da zaključim. Izgradnja puteva je važna i treba da raduje svakog građanina ove zemlje, ali primena nauke i uključenje struke u taj posao može doneti velike koristi u ovim teškim vremenima, zato što je takozvano telo ili trup puta ogromna i veoma skupa pozicija radova.

Autor je arhitekta iz Beograda