Letnje terapije

Nekada se s cinizmom govorilo da „dok čovečanstvo korača u svetlu budućnost, čovek ide u smrt“.

U ono prvo danas baš i više tako uveren. Ne samo zbog prirodnih i drugih kataklizmi. Najviše zbog poremećenih ljudskih odnosa na svim nivoima, zbog marginalizovanja duhovnosti, filozofije, moralnosti, ljudskosti. Pri čemu je istina podosta izgubila na značaju.

Na sceni su „duplo dno“ i „paralelna stvarnost“, kriminal, korupcija i kičeraj. Svet kao da više nema tačke oslonca, valjane neporecive uporišne stubove.

Države – sa izuzetkom onih najvećih i najjačih – prerastaju u relativne kategorije prenevši (ne)voljno parče svoje suverenosti na tzv. međunarodnu zajednicu. Utemeljenu pretežno na sili, krupnom kapitalu i geostrateškim interesima moćnika.

Zatire se i prekraja istorija, uništava nasleđe, kultura, nacionalno blago. I „veliki“ i „mali“ i entiteti i grupe i pojedinci imaju u vidu prevashodno dobit, oportunost.

Caruje globalni provincijalizam i malograđanština iako su granice otvorenije a protok robe slobodniji nego ranije.

U nacionalnim razmerama, i tradicija, i škola, i crkva, i pravosuđe, umnogome i porodica, kao i zdravi partnerski odnosi – dovedeni su u pitanje.

Politička manipulacija, oružani potencijali i novac – i na međunarodnom i na nacionalnom planu – kako-tako još „drže zemlju i gradove“. „Elastičnost“ je licemerni surogat za nedoslednost, selektivnost, za nepravdu.

O vladavini pravog prava i objektivnih institucija, o nekakvoj sigurnosti, osobito u ovdašnjim neprilikama u eri raznolike bede, nasilja, laži, prevara, populizma i negiranja počinjenih zala i ljudskih patnji, uz neprekidnu proizvodnju novih, praćenu zaboravom dobrog i ljudskog – da i ne zborim.

U Srbiji bi i vizionarski usmereni intelektualci iz aktuelno vladajuće političke grupacije morali da shvate kuda vodi rastući ekstremizam, autoritarnost i zaslepljenost njene vrhuške.

Pa da – zbog Države i njenih građana, Evrope i sveta, ali i sopstvenog održanja i prosvetljenja hitno pokušaju da toj vrhuški pronađu odgovarajuće umerene i razumne, neokaljane personalne zamene.

Kako bi se, pored ostalog – u saradnji sa autentično ukomponovanom opozicijom zbiljski do kraja rasvetlile nagomilane diskreditujuće afere i otvorili dosijei tajnih službi. Raspisali i održali slobodni izbori i sprovela totalna ustavna rekonstrukcija države, naročito.

Paralelno – „običnom“ čoveku (pre)ostaje da se okrene sebi, da izgradi neki vlastiti odbrambeni sistem, malu tvrđavu opstanka.

Jer, život je jedan, dragocen, kratak i u suštini ipak više lep nego ružan – makar stoga što nam je uopšte i dat. Uživajte ako možete u svakom njegovom trenutku, dišite punim plućima.

Većinu situacija posmatrajte s blage distance i u kretanju (omaž Efemerisu, Dejana Medakovića). Pokušajte da u postupcima budete odmereni i promišljeni, smireni a odlučni i pragmatični. Koliko je moguće, i originalni.

Nastojte da zadržite bar grumen detinjeg i blage prelive romantičnog. Ne budite pohlepni, sujetni, zavidni, sebični, pakosni, zlobni. Usavršavajte se, stičite što više znanja, učite strane jezike, savladavajte različite veštine, prilježno se bavite onim za šta imate talenta.

Praznina u duši je pogubna, razgraničite je od dokolice (setih se Hesea, Umetnost dokolice).

Teško je u izvesnim godinama zadobijati prave prijatelje, brižljivo održavajte već učvršćena prijateljstva. Bićete uz njih, makar u mislima, manje otuđeni od ovog surovog sveta.

Ništa nije vredno vašeg kajanja, ne „hranite“ se isključivo sećanjima – gradite nova, buduća. Tako je kako jeste i nikako drugačije. Ali ne zatvarajte uši i oči pred kardinalno manjkavom stvarnošću: neprekidno svekoliko doprinosite njenom korenitom menjanju.

Ne razmećite se rečima, ali ne štedite na lepim osećanjima, osobito na ljubavi (na umu mi je neponovljivi, lucidni Duško Radović).

Porodica je svetinja i oaza, ali nije uputno da se pripadnici međusobno ograničavaju; deci obavezno pružite priliku da sami „pronađu“ sebe.

Trudite se da budete jaki i postojani, ujedno opušteni i svekoliko pozitivni.

Ne odričite se nipošto svog spasonosnog ventila, delića osvojene slobode – bilo da su to putovanja, popravka starih satova i slično, slušanje muzike ili prepuštanje čarima drugih vidova umetnosti, meditativne šetnje, pisanje aforizama, pesama i priča, pletenje, čitanje, kuvanje, „prčkanje“ oko automobila, lov, ribolov, posvećenost kućnom ljubimcu ili staranje o voćnjaku, o cveću…

A hrabrost nije apsolutna vrednost. Ona može da bude kako drugo ime za besmisao, tako i za podvižništvo.

U svakom slučaju, neophodno je svakad joj pridodati mudrost i uporstvo (Ivo Andrić).

Negujte vlastite komparativne prednosti. Ključno je znati da se odvoji bitno od nebitnog, važno od manje važnog, odnosno nevažnog, ono preče od ostalog: postavite sopstvene prioritete da biste sačuvali nerve i bistru glavu.

P. S. Ipak, neretko, preterati znači dovoljno! „Svaki život ma koliko mirno i sređeno delovao, obavezno ima neki period velikog sloma. Vreme kad se poludi, možda bi to tako trebalo iskazati. Čoveku mora da je neophodna jedna takva prekretnica“ (Haruki Murakami, Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća).

Autor je profesor