Levi i desni kroše

Sa ogromnom vojskom, uključujući i slonove, savladao je snežne vrhove Alpa i iznenadio moćne Rimljane koji su u panici gledali kako se afričke falange približavaju centru njihove imperije.

Ostaće upamćeno genijalno rešenje koje je Hanibal primenio kako bi probio neprolazne alpske vrleti čije su stene blokirale put njegovoj osvajačkoj armadi.

Stene je prvo grejao do usijanja velikim vatrama, a onda ih hladio vodom i sirćetom, pa tako postepeno ronio njihovu čvrstinu dovodeći je do pucanja.

Toplo-hladni karakter beogradskih protesta mogao bi da ima sličan efekat na Vučićev režim koji je nekima izgledao čvrst i neprobojan poput planinskih bedema.

Ispred Narodne skupštine, koja je simbol države, režima, ali i prevrata, naizmenično se okupljaju nacionalisti koji iscrpljuju Vučićevu pretorijansku gardu i fizički i materijalno, sa građanistima koji gandijevskom sedeljkom razoružavaju udbaške provokatore i vođine spin-doktore.

Ovo može biti dobitna bokserska kombinacija levog i desnog krošea koji Vučić ne može da eskivira, niti da zada efikasan kontraudarac.

Sateran je u ugao, uz podignuti gard odbija se o konopce čekajući na gong ili na zamor razjarenog protivnika koji bi ga spasio.

Sve što je gradio godinama unazad sada se ljulja iz temelja i preti da se uruši.

On je uspeo ono što ni srednjovekovnim alhemičarima nije, da u Srbiji spoji nespojivo, da bude kohezivni faktor tradicionalno podeljene Srbije, da katalizuje narodno nezadovoljstvo i da ga politički (zlo)upotrebi.

Njegov politički genij ogleda se u tome što je taj talenat pokazao i pre i posle dolaska na vlast, pa je talas nezadovoljstva koji ga je ustoličio ne samo iskoristio, već ga je zadržao, konzervirao i usmerio ga ka onima koje je već pobedio.

Sve vreme je zadržao lagodnu ulogu opozicije na vlasti, ali i ulogu vlasti nad opozicijom. Narcisoidno je prisvajao sve zasluge sebi, a narastajuće kritike svaljivao na prethodnike.

Ta sposobnost načinila ga je srpskom Voždom, predmetom obožavanja ugnjetenih masa, postao je živi spomenik o kome se pišu ode i hvalospevi.

On je za građanoide srpska varijanta De Gola jer je otvorio kosovsku Pandorinu kutiju, spreman da poput makedonskog imenjaka preseče taj viševekovni čvor u korist srpskih evrointegracija.

Glumački naučenim neoliberalnim katekizmom i folirantskim citiranjem Vebera, Šmita i Fukujame pridobio je za sebe one licemere koji su ga demonizovali devedesetih, a sada mu se satanski klanjaju.

Posebno mesto u paklu rezervisano je za one koji i posle svih poniženja i poraza u Aci Srbinu vide borca za nacionalne interese.

Oni su pristali da ih ubede da On mađioničarski balansira na zategnutom užetu i da filingrantski spretno žonglira sa interesima velikih sila u korist Srbije.

Njihov ceremonijalni odnos i uobičajene diplomatske protokole predstavlja kao nesvakidašnju familijarnost, pokušavajući da sebe načini reinkarnacijom nesvrstanog Tita, maskirajući time nedićevsku sudbinu koju je faustovski izabrao.

Te „patriote“ možemo podeliti u dve grupacije. Prvi su oni koji su naplatili svoj opozicioni staž tokom „dosmanlijskog terora“, zamenili na vreme izlizane farmerice i pocepane starke za Toma-Mona odela, pa sada paradiraju po upravnim odborima javnih preduzeća uz sedmocifrenu državnu sinekuru.

Ovi drugi su obično bivši pešadinci, drugorazredni držači navijačkih šipki ili oni koji ne prihvataju nijednu vrstu institucionalnog autoriteta.

Njihova plitkoumnost i kratkofitiljnost koriste se da bi se očuvao plamen mržnje prema demoNkratama i stranih plaćenika svih boja i rasa.

Oni su regrutovani i raspoređeni u posebne jedinice za policijske pse kojima su unapred dodeljeni službeni vodiči.

Izvode ih po potrebi, jer su prethodno prošli neophodnu dresuru da laju i grizu „neprijatelje srpstva“, a da šene i cvile pred gazdom koji ih hrani.

Udobne boksove našli su im u grotesknim organizacijama političkog podzemlja, egzibicionističkim paramilitarnim formacijama ili ih povremeno puštaju sa lanca, poput Sime Spasića, da glume pse lutalice koji ujedaju slučajne demonstrante uz „patriotsko“ režanje preko megafona.

Danas su protiv Vučića na ulici i građanska i nacionalna Srbija. Niko iz građanskog dela ne može da opravda simulaciju izbora i severnokorejski parlament.

Niko od nacionalista ne može da proguta kolaboraciju sa OVK zločincima i prihvatanje priznanja Kosova u revidiranim granicama.

Oba ova vektora sada nisu okrenuta jedan nasuprot drugom, već ka težišnoj tački srpske države koju je uzurpirao jedan čovek.

Da, protiv njega su i ravnozemljaši i antivakseri i rusopatofili, ali i krugodvojkaši i građanopravaši, bojkot opozicija, ali i oni koji su naseli na njegov predizborni cenzus-trik.

Prestalo je da bude važno ono po čemu se razlikujemo, jer nam je oduzeta država u kojoj imamo pravo da tražimo legitimaciju za svoju različitost.

Nije bitno da li se i kako razlikujemo, ali je jako bitno kako se odnosimo prema onima od kojih se razlikujemo.

Retki su ravnozemljaši koji bi želeli da nasilno nametnu svoju teoriju, većina je onih sa ambicijom da se čuju i njihovi argumenti, nasuprot opšteprihvaćenim.

Još nisam sreo antivaksera koji bi apsolutno zabranio vakcinaciju, ali imam razumevanja, čak i kao zdravstveni radnik, za njihov zahtev da se pokrene ozbiljna i sveobuhvatna diskusija o slobodi izbora čak i kada je vakcinacija u pitanju.

I to je ono što mora baštiniti postvučićeva Srbija – lepotu različitosti, kulturu tolerancije i neophodnost dijaloga. To je ono što nam je Vučić oduzeo i ono zbog čega obe strane traže njegov odlazak.

Autor je lekar, član Glavnog odbora DS