Licemerje i demencija naših i njihovih

I mogao bih citirati o licemerju mnoge misli velikih ljudi, ali najživotnija pesma na tu temu je legendarna „Tko stoji iza mene“ Arsena Dedića. I prenosim ovde samo dva stiha:

Iza njih njihovi, iza naših naši

to u istom času raduje i plaši…

I pitanje je trenutka kada će njihovi postati naši, ali nas i plaši dal će naši postati njihovi. Takvih primera u praktičnoj politici je bezbroj, ali možda dva najupečatljivija primera, barem po broju stranaka koje su promenile, svakako su slučajevi Maje Gojković i Marinike Tepić. I sve se svodi samo na pitanje „naši – njihovi“.

Da li nas identični slučajevi raduju ili plaše? Pre neki dan sam na Tviteru onako odokativno napisao da SNS čini 30% članova koji su bili u DS. Ali ubrzo mi je jedan tviteraš naveo jedan još flagrantniji primer iz Zrenjanina. Naime, od 11 članova gradskog veća Zrenjanina, osam članova je iz SNS, a samo jedan od tih osam nije bio u DS-u. Drugi flagrantan primer je predsedništvo SSP-a, u kojem su svi do jednog preletači. Slično je i sa predsedništvom Narodne stranke. Raduje ili plaši?

Već dva meseca glavna tema opozicije je lažna diploma i doktorat Nebojše Stefanovića, ministra policije. Objavljuju se dokazi, indeks, izvodi, registri… Ali temu diplome Nebojše Stefanovića su još 2013. godine više puta pokretali u Skupštini poslanici LDP-a. Ali tada to nikome nije bilo važno. Dragan Đilas je bio gradonačelnik, Srđan Dragojević poslanik SPS, Dijana Vukomanović potpredsednica SPS, Marinika Tepić pokrajinska sekretarka za sport i omladinu… I ne samo što je Đilas bio gradonačelnik Beograda, već kao predsednik DS-a nije nimalo bio gadljiv na SNS, štaviše zalagao se za koaliciju sa SNS na lokalu. Zašto bi mu tada bila važna Stefanovićeva diploma? Samo je „lažna“ opozicija od LDP-a videla u tome problem.

Nema dana da neko iz opozicije ne izjavi da je Aleksandar Vučić privatizovao sve institucije. I ako je moje mišljenje važno, da kažem, da se potpuno slažem sa tom tvrdnjom. Ali kako niko ne postavi pitanje tih institucija kada Sergej Trifunović kaže da mu je Vučićev kum Pana spasao fondaciju? Ili je privatizacija institucija opravdana kada su „naši“ interesi u pitanju? A zamislite da sutra izađe vest da je Vučić spasao Šapićevu fondaciju? Sve je opravdano ako su u pitanju „naši“, i sve je za osudu ako su u pitanju „njihovi“.

Da ne govorimo o tome šta su ujedinjeni lideri u SZS govorili jedni o drugima, pa trebao bi mi specijalni dodatak Danasa: Boško Obradović o Đilasu (da je lopov, najbolji Vučićev prijatelj, da nije opozicionar), Vuk Jeremić o Đilasu (da je diktator i autokrata koji je uništio DS), Tadić o Vuku Jeremiću (da je kao ministar spoljnih poslova posvađao Srbiju sa mnogim zemljama i da je svoju funkciju koristio za ličnu promociju), Vesna Pešić o Tadiću (da je srpski Al Kapone)… Ali sve se to zaboravi i opet mogu zajedno kad su njihovi interesi u pitanju.

Kao odlični licemeri ponavljamo kako mrzimo licemerje, ali kako mrzeti nešto od čega živimo? U suštini, licemerje služi da maskira naš najveći problem – istinu. Reklo bi se da za naše političare licemerje nije ni dobro, ni loše, ono je kao nož, i sve zavisi od toga kako ga koristiš. Ali se pitam zašto obični ljudi, čije se bavljenje politikom svodi na izlazak na izbore, pristaju na to? Ili je demencija toliko uzela maha?

I da završim kao što sam i počeo, stihovima:

Preletači, licemeri

ne trebaju vama prava

neverni i svojoj veri

živite od zaborava.

Autor je producent