Licemerje srpske spoljne politike na delu

Pre neki dan su Izrael i Kosovo uspostavili pune diplomatske odnose na nivou ambasada, a na osnovu prethodnog priznanja dveju država koje je proisteklo iz Vašingtonskog ugovora potpisanog 4. septembra 2020.

Kao što je poznato Vašingtonski ugovor je vrsta dokumenta koji su zasebno potpisale tri strane (SAD, Kosovo i Srbija), uz prisustvo i punu asistenciju izraelskog premijera Netanjahua, a tiču se daljih odnosa ne samo ekonomskih nego i političkih, među stranama potpisnicama.

Ono što se tiče ovog teksta jeste regulisanje političkih odnosa između Kosova i Izraela s jedne, i između Izraela i Srbije, s druge strane.

Kosovo se, naime, obavezalo da osim priznanja države Izrael i uspostavljanja punih diplomatskih odnosa, svoju buduću ambasadu instalira u Jerusalimu.

Srbija se takođe pored tačaka koje se odnose na druge oblasti (ekonomiju npr.) obavezala da će svoju ambasadu „najkasnije do 1. jula 2021. godine premestiti iz Tel Aviva u Jerusalim“.

Iako su i Kosovo i Srbija potpisale zasebno Vašingtonski ugovor sa Sjedinjenim Američkim Državama kao istovremeno medijatorom (Tramp: „… da zaustavimo sukobe između dve balkanske države putem ekonomske saradnje“) al i zainteresovanom stranom (SAD se obavezuju da ovim dvema državama pruže ekonomske pogodnosti u vidu povoljnih investicionih kredita preko specijalne američke Agencije čije će sedište biti u Beogradu) a ne međusobni ugovor, sve stavke iz Ugovora svake od strana potpisanog sa SAD javno su pročitane, protumačene i medijski obelodanjene. Dakle, sve strane su podržale Ugovor bez ikakvih primedbi.

Zašto se tada naša delegacija nije oštro pobunila? Na primer zašto Vučić nije rekao Trampu: „Molim vas, ja protestujem, odustaću od potpisivanja ugovora i vraćam s u Beograd, jer ugovor sadrži stavke koje bi mogle da naruše naše odnose sa državom Izrael.“

Ali ne, Vučić je pred Trampom ćutao poput poslušnog đačića. Ni mukaet što se kaže. Srpskim medijima i to onim pod njegovom kontrolom je međutim po svom običaju „hrabro“ izjavio kako „nas se ne tiče šta su oni (SAD i Kosovo) potpisali u vezi s međusobnim priznanjem Kosova i Izraela, baš me briga, nismo mi to potpisali“.

I to je bila čitava reakcija predsednika Vučića tog 4. septembra uveče.

Moguće je da je izjava američkim medijima ako ju je uopšte davao, bila sasvim drugačija, jer on ima običaj da se potpuno uprepodobi kad priča ili daje izjave strancima, a sasvim drugačiji je u ophođenju sa domaćim medijima, naročito sa onima koji kritički pišu o njegovoj političkim potezima.

I tako, Srbija tek danas nekoliko meseci od potpisivanja Vašingtonskog ugovora pokušava da stvari relativizuje tvrdnjama kako će „uspostavljanje diplomatskih odnosa Izraela i Kosova imati posledice po naše odnose sa Izraelom“ (Vučić) dok Brnabićeva i Selaković u jedan glas ponavljaju reči svoga „šefa“).

Normalan čovek, a kamoli analitičar, mora da se nasmeje kad sluša ovakve izajve! Kao da nisu znali za ovu stavku Ugovora! Kao da su iznenađeni, kao da nisu znali da je priznanje i uspostavljanje diplomatskih odnosa Izraela i Kosova sastavni deo Vašingtonskog sporazuma!

Da je srpska spoljna politika koju vodi Vučić licemerna, odavno je poznato, ali sada je to licemerje došlo do punog izraza. Biće zanimljivo videti kako će se Vučić i njegovi verni politički sateliti Brnabićeva i Selaković postaviti 1. jula ove godine kada treba da – protivno međunarodnom pravu i Rezoluciji UN 245 – premeste srpsku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim.

Nova Bajdenova administracija promeniće dosta u odnosu na Trampovu politiku, ali svakako neće Vašingtonski sporazum. On će ostati na snazi.

Da li će se srpska vlast usuditi da prekrši dogovor o premeštanju ambasade u Jerusalim 1. jula ove godine, ostaje da se vidi. Ali jedno je sigurno: prenemaganje i kuknjava kojoj često pribegava saterana je u ćošak, neće joj ovog puta pomoći.

Ugovor, pa još međunarodni (čiji je garant tako moćna država kao što su SAD) je ugovor, čak i kad je štetan!

Kaže naš narod: bio misliti ranije!

Autor je publicista.