Licemerna kauzistika

Ova optužba možda ne bi bila toliko komična da ne dolazi od kolumniste koji godinama, u rubrici „Intelektualac u tranziciji“, širi paniku o „nacionalističkim intelektualcima“ kao ključnom problemu ove zemlje. Pri tome, većina Pakovićevih „antinacionalističkih“ filipika počiva na malicioznim interpretacijama, lažnim citatima, slabom poznavanju književnosti i društvene teorije, zapravo, na mnogo ideologije i primitivne netrpeljivosti, a na malo znanja i dobre volje da se razume svet u kome živi. Nešto od toga sam pokazao u tekstu „Uređivačka politika Kulturnog dodatka“ (NSPM, 6. decembar 2010).

Pakovićevu provalu besnih uvreda, kao i najnoviju optužbu da širim moralnu paniku, zaslužio sam, zapravo, jer sam izvrgao ruglu njegovu odbranu Srbljanovićkine kupovine kokaina kao – citiram Pakovića – „pravo na privatni odušak“ („Med, krv, kokain“, Danas, 23. 2. 2012). Paković je ovo neverovatno „pravo“ obrazložio tvrdnjom da je reč o „jednoj zreloj i nezavisnoj ličnosti“, koja je poznata po „istinskom zalaganju za demokratizaciju društva“.

Ja sam, dakle, postao „moralni paničar“ jer sam se sablaznio ne nad Srbljanovićkinom kupovinom kokaina, već nad Pakovićevom odbranom te kupovine kao nekakovog „prava“ koje pripada „nezavisnim ličnostima“, poznatim po „istinskom zalaganju za demokratizaciju društva“. Pretpostavljam da, kada bismo ja ili Đorđe Vukadinović bili uhvaćeni kako kupujemo drogu na ulici, to ne bi bilo nikakvo naše „pravo“, već još jedan zločin „nacionalističkih intelektualaca“ kojima, je l’ tako, kao kokainskim zavisnicima i neuračunljivim narkomanima, treba zabraniti pristup javnosti i izbaciti ih sa Univerziteta.

Taj trik tipičnog hotentotskog morala odavno je poznat. U odnosu na moralno sporne postupke „neprijateljskog plemena“, Paković je moralni gigant i tankoćutni etičar, koji je u stanju beskrajno da analizira i kauzistički nijansira „neprijateljeve“ postupke. Ali, kada neki pripadnik „njegovog plemena“ napravi svinjariju, e, onda je to ne samo moralno ireleventno ili, još gore, „naše pravo“, već će Paković svakoga ko toj „principijelnosti“ ima nešto da prigovori optužiti da širi „moralnu paniku“.

Takav hotentotski moral najčešće se obije o glavu onih koji ga podržavaju. Poslednji primer su E-novine, koje su vašingtonske (poluvladine) fondacije širokogrudo pomagale – bez obzira što je ovaj portal bio kloaka najgore mržnje i primitivizma – sve dok su žrtve bile srpski „nacionalistički“ političari i intelektualci, ali i cela Srbija južno od Save i Dunava. No vulgarna razobručenost i ostrvljenost brzo se prelije i izvan „zacrtanih“ granica. Tako su E-novine najpre počele prostački da napadaju ne samo ostale ličnosti i organizacije iz „druge Srbije“, već su na kraju najprimitivnije izvređale i samu ambasadorku SAD u Beogradu („Misli analno, deluj oralno“, E – novine, 8. 12. 2011). Zbog toga se, kako se nedavno požalio glodur ovog portala, američka ambasadorka potrudila da preseče finansijsku pomoć iz Vašingtona ovom sajtu („Meri Vorlik protiv E-novina“, E-novine, 28. 3. 2012).

Pozitivna je činjenica da se Paković, u svom trećem tekstu, uzdržao od najgorih uvreda kojih su bila prepuna prva dva članka. To je već neki napredak. Sa Basarom i razbesnelim Pakovićem, a uz sve vulgarnije komentare čitalaca koji se objavljuju na internet izdanju, „Danas“ je u poslednje vreme već i previše počeo da liči na E-novine.

Ovo je možda dobar znak da će se sadašnje uredništvo ipak zadržati da ozbiljnije ne pređe tu veoma važnu crtu elementarne pristojnosti. Crtu koja nam omogućava da, bez obzira na sve političke razlike koje postoje između Danasa i NSPM, ipak budemo jedna normalna komunikativna zajednica.