Licemerno protiv licemerja

Koji kao da podrazumeva da smo mi nekakva sušta suprotnost svojom valjda prostodušnom iskrenošću, pravdoljubivošću i objektivnošću.

A zapravo naše kritike Zapada i Ukrajine, a i inače najčešće su i same nepodnošljivo licemerne, kontrproduktivne, kritizerske i neutemeljene.

Gomila je takvih primera i proizvoljnih kvaziargumenata u kojima se to vidi.

Veoma je popularan i patetični kvaziargument da mi ne možemo da uvedemo sankcije Rusiji jer smo zaboga sami propatili od toga, pa nam kao nekadašnjim stradalnicima moralni principi i empatija to ne dozvoljavaju.

A u stvari, jedna smo od retkih zemalja sveta, ako ne i jedina, čija ubedljiva većina stanovništva se zlurado raduje ratu u Ukrajini i stradanju ukrajinskog narodu, iako smo i sami preživeli nešto slično tome, mada ne tih razmera.

Osim toga, još pre početka rata zlurado se priželjkivalo da do njega dođe.

Na stranu što se ne oseća elementarna empatija ni prema stradanju ruskog naroda (na rat se gleda kao na video-igricu u kojoj ne stradaju živi ljudi) koji je nevoljno gurnut u rat od strane Putina da se bori protiv svoje braće.

Umesto Rusa, Srbi vole neku apstraktnu ideju rustva oličenu u snagatoru Putinu, koji će gi sve potepa (naše dušmane).

Upravo je i Dostojevski pisao o toj lakoći ljubavi „prema dalekom“ (u fizičkom smislu) koga nikada niste sreli i upoznali, za razliku od bližnjeg koga je mnogo teže voleti jer ste upoznali sve njegove loše strane karaktera.

Da su Srbi imali više kontakta i posla sa Rusima sigurno je da bi ih manje voleli.

Drugo licemerje je onaj minimalistički kvaziargument da smo naklonjeni Rusiji jer nas nikada nije bombardovala (malo li je!?).

A to što bombarduje druge nije ni važno (a i zaslužili su što neće sa Rusima već hoće sa licemernim Zapadom), važni smo samo mi.

Veoma principijelno.

Al onda je pitanje zašto toliko ne obožavamo sve ostale zemlje sveta koje nas nikada nisu bombardovale.

Štaviše, ni sama mrska nam Ukrajina nas nije nikada bombardovala niti uvela sankcije, pa odakle tolika mržnja i bezosećajnost prema njoj?

Na stranu što nam ta država u versko-kulturnom, istorijsko-političkom i krvnom pogledu nije nimalo dalja od Rusije.

A da li se Srbija može pohvaliti time da nikoga nije bombardovala, granatirala?

Ili se, kad joj se može, ponaša isto kao Amerika i Rusija.

Krajnje licemerno je u svojoj rusofili, a u stvari putinofiliji, pozivati se na Tolstoja i Dostojevskog, kao jedino reprezentativnim predstavnicima ruske kulture, jer se mi ne divimo toliko vrednoj ruskoj književnosti koliko ogoljenoj i brutalnoj ruskoj vojnoj sili.

Sem toga, njihova književnost je lična i elitistička tvorevina iza koje ne može stajati ceo narod.

Takođe, Tolstoj je bio izrazit protivnik upotrebe sile i nasilja (pod čijim uticajem se formirao i Gandi), a Dostojevski je pisao da ništa nije vredno dečje suze, a kamoli rat u kojima gine nebrojeno dece.

A i čitani su i prihvaćeni više na Zapadu nego u Rusiji.

Naši putinofili se protive uvođenju sankcija zemlji čije rukovodstvo se svojevremeno nije ustručavalo da ih nama uvede kada im je to bilo u interesu.

Ali, oni to pravdaju time da je tada to bila Jeljcinova Rusija, a ne ova prava, Putinova Rusija – ruska Rusija.

Kad Amerika vrši invaziju tuđih zemalja, kriva je Amerika, ali i kad Rusija to čini, opet je kriva Amerika.

Rusija po definiciji to nikako ne može biti jer je oličenje svega blagorodnog i tople i srdačne slovenske duše. Isto tako, SAD su bile predmet kritike i kad su se njene oružane snage intervenisale u Avganistanu i ostale tamo, a i kada su ga napustile jer su navodno nezaštićeno stanovništvo ostavile na cedilu, tj. prepustile ga na (ne)milost tamošnjim islamskim fundamentalsitima.

Sve što čini Amerika ne valja, a dobro je sve ono što čini Rusija.

Zapadu se licemerno prebacuje da će se boriti do poslednjeg Ukrajinca (kao da je Zapad pokrenuo ovaj rat, a ne Putin), ali se genijalno ne primećuje i da se Putin bori do svog poslednjeg generala, oficira i vojnika dobrim delom sastavljenog od neobučenih momaka iz zabačenih i siromašnih delova Rusije koje je Putin gurnuo u rat.

Ovaj glagol „gurnuti“ tek ovde dobija pravi smisao, za razliku od njegove glupe i pokvarene široke upotrebe u slučaju navodne gurnutosti Ukrajine u rat).

Očigledno da ta deca nisu imali vezu da izbegnu mobilizaciju (što umnogome podseća na nekadašnju miloševićevsku Srbiju kada je sirotinja bila prinuđena da ratuje).

Za Ukrajinu se barem zna za šta se bori – kao i svaka napadnuta zemlja – ali za šta se Rusija bori to izgleda ni Putinu nije jasno, pošto često menja ciljeve i planove rata.

Na kraju krajeva, zašto bi Amerika više volela Ukrajince kada ni Putin ne voli svoje Ruse već ih nemilice žrtvuje za neke „više“ ciljeve.

Mnogima kojima smeta diktator Vučić i njegovo uništavanje institucija ne smeta Putinova diktatura, iako je to diktatura u pravom smislu reči dok se u slučaju Vučića pre radi o dosta blažem obliku samovlašća – autoritarnom režimu.

Putin je doneo zakone da bi sebi obezbedio doživotnu i neograničenu (apsolutnu) vladavinu nalik ruskim carevima uz koju ide nemilosrdna likvidacija svih političkih protivnika i nepoželjnih novinara, enormno bogaćenje njega lično i njegove oligarhije na račun osiromašenja naroda i sl. Zelenski je narkoman koji žrtvuje svoj narod i državu umesto da kapitulira ko čovek i time spreči rat, Bajden je izlapela budaletina, a jedino je Putin normalan.

I tako unedogled….

Autor je sociolog iz Niša