Lični rat Vučića i Jankovića

Ali ne mogu da se ne zapitam čemu ta strašna kazna ovom društvu da na vlasti ima Srpsku naprednu stranku i Socijalističku partiju Srbije, a da opoziciju pokušava da predvodi, i uz to pravi kardinalne greške, Saša Janković?

Aleksandar Vučić, kao čovek koji donosi uglavnom sve važnije odluke u zemlji, bez obzira na kojoj se funkciji trenutno nalazi, dugo je tražio koju opozicionu figuru može proizvesti u svog protivnika po meri, kako bi sa njim razmenjivao poruke koje bi, paralelno, uznemiravale i pozicione i opozicione birače. Učinilo mu se od 2014. do 2016. godine da to može biti Saša Radulović. Međutim, pokazalo se, po ulasku Radulovićeve grupe građana u parlament, da se tu radi o više usput skupljenim vlasnicima bot-naloga sa Tvitera koji ipak ne mogu svojim postupcima da konstantno drže mobilisane Vučićeve glasače. Cirkuskim predstavama u Skupštini iznenadili su sve, pa su ljudi, bez obzira na partijsku opredeljenost ili simpatije prema naprednjacima, počeli da ih prate više sa podsmehom.

Sa takvom opozicijom Vučić nije smeo na predsedničke izbore, pošto od pritiska koji on i njegovi mediji vrše na određenu ličnost zavisi i rast i popularnost te ličnosti kod opozicionih birača. Ali, takođe, i od količine napada koji u fokusu imaju Vučićevu ličnost zavisi i njegova popularnost, jer on svoje saradnike i glasače najbolje vezuje kada izgleda da se radi o napadu na njega. U prevodu – ako nema mene, nema ni vas. Onda im i ne treba veći motiv da za njega urade sve ono što je potrebno da on na nekim izborima pobedi.

Danas je Saša Janković u toj igri sa Vučićem. Ovde je sada jasno da je po sredi lični obračun njih dvojice, koji je očigledno nastao u sporu iza zatvorenih vrata tokom njihovih sastanaka – i u formi obaveza koje su imali kao predstavnici određenih institucija u zemlji i tokom sastanaka van radnog vremena u formi kućnih druženja. Samo se tako može objasniti ping-pong politika koju oni igraju, trudeći se da atmosferu na relaciji vlast – opozicija dovedu do usijanja. U svakom govoru jednog od ove dvojice mora se spomenuti onaj drugi i obavezno u kontekstu određenih pretnji koje se upućuju. Ponekad je to skrivena pretnja, ponekad otvorena, što mi je dovoljan pokazatelj da se radi o ljudima koji se vrlo dobro poznaju međusobno i sada vode neki lični rat u koji smo, posredno ili neposredno, uvučeni svi mi koji to pratimo. Poenta tog verbalnog rata je da se nijednog trenutka ne izgovori jedna jedina reč o politici, političkim stavovima, da se ponudi određena politička platforma ili slično. U trenutku kada se Vučić obraća Jankoviću preko tabloida, on kod opozicionih birača stvara revolt jer se Janković predstavlja kao navodna žrtva Vučićevog režima. To dalje Janković prevodi da je to zbog toga što ga se vlast plaši pa su prinuđeni da mu tako prete. On, naravno, ne sačeka ni časa, već daje intervjue ili izjave, kao što je ova poslednja u kojoj se kandiduje za spasioca Vučića da ne prođe kao Čaušesku, čime odmah probudi dežurne Vučeviće i Vučićeviće da mu se obrate neprimerenim odgovorima, a onda se opet priča vrti u krug i svi su zadovoljni i imaju prostora u medijima. Samo ima jedan mali problem. Tu nema političke kulture, mišljenja zasnovanih na činjenicama, nema građana. Postoje njih dvojica i njihov lični rat.

Takvim ponašanjem oni dalje šire agresiju koja se prenosi, prvo, na društvene mreže, a onda i među ljude, gde je obavezno zauzimanje strana. Ali i verbalni okršaji imaju svoj rok trajanja. Dobro poznata činjenica je da se oni koji se ne razumeju rečima, i na taj način ne mogu da izglade svoje odnose, vrlo brzo opredeljuju za obračune koji fizičku silu zamenjuju jalovim a teškim izjavama. Poslednje što treba Srbiji u ovom trenutku je da se opozicija ponaša kao i vlast. Ovim ne aboliram ono što radi vlast, već baš suprotno. Vlast jeste generator krize u državi. NJeno ponašanje oblikuje našu svakodnevicu i proizvodi događaje koji se nekada mogu podvesti pod sferu paranormalnog.

Ali opozicija koja se trudi da bude alternativa mora tako i da se ponaša. Ako je Vučić napravio Informer, ne znači da je naše oružje Kurir. Ako je on ljude sumnjivih biografija, sposobnosti i, u krajnjem slučaju, ljude lišene kućnog vaspitanja kandidovao za najviše pozicije u ovoj zemlji, ne treba mi da ohrabrujemo među nama one koji se svojom kulturom i ponašanjem razlikuju od onih na vlasti jedino u tome što su sada uz opoziciju, pa time dobijaju večni oprost. Ovako ispada da umesto da tema u javnosti bude na koji je način Aleksandar Vulin stekao materijalnu dobit od preko dvesta hiljada evra, koje je onda investirao u kupovinu nekretnine u Beogradu, mi se brzo ubacimo u obračun Jankovića i Vučića, gde se onda funkcioneri vlasti, prirodno, u želji da se brzo zaboravi ovaj gaf, dovikuju sa članovima Pokreta slobodnih građana, dok se Vulin tiho izvlači iz ove afere. E, pa ne može da se izvuče. On treba da da ostavku, ovog časa. A jedan od razloga što je on još uvek ne daje je taj što se oni najglasniji u opoziciji za to ni ne zalažu. NJima je do ličnih nadgovornjavanja, umesto jasne poruke da Vulin ne sme biti ministar. Ali ne zato što je Vulin bio u JUL-u; ne zato što kada govori, čovek ne može da razume o čemu on uopšte priča; ne zato što je ovlašćeni tumač reči i misli Aleksandra Vučića; nego zato što je prekršio zakonsku regulativu ove zemlje i zato treba da odgovara i politički i u skladu za daljim zakonskim posledicama.

Opozicija mora da sebe sa nivoa komentatora društvenih zbivanja i frustriranosti zbog toga što nije vlast, prebaci na nivo političkog aktera, kako bi ljudi stvarno i poverovali da ona može na nešto da utiče. Ovako – stvaranjem strana, povlačenjem imaginarnih crvenih linija i kopanjem sve dubljih rovova – zapravo se samo sadi seme nekih budućih sukoba koji mogu imati teške konsekvence. U nestabilnom regionu, lako zapaljivoj Evropi, najlakše što možemo da uradimo je da budemo neprijatelji umesto da budemo protivnici. Mora se paziti na to, jer to su tanke linije koje našu političku borbu dele od naše političke međusobne mržnje. Oni koji su trenutno najodgovorniji morali bi o tome da povedu računa.

Autor je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije