Lični stav Aleksandra Dikića: Kad će Vučić više pasti i zašto nikada?

1. Doktore, možete li samo da bacite pogled? (Obično se radi o laboratorijskim nalazima krvi ili o nekoj promeni na koži različitih delova tela.)

2. Doktore, kada će „ovaj“ pasti?

Odgovor na prvo pitanje nije interesantan čitaocima Danasa, a odgovor na drugo pitanje je – nikada. Neće oni da padnu, odavno su naučili da hodaju, da održavaju ravnotežu, da ostanu na nogama čak i u situacijama kada su opijeni svevlašćem ili kada zadobiju jače udarce spolja.

Dvanaest godina kasnije njih nisu uzdrmale ni krvave košulje, ni kovid zaključavanja, ni masovna ubistva, ni izborne krađe. Neće pasti ni zbog litijuma. Njima je centar za ravnotežu odmah pored centra za preživljavanje. Oni su beskičmenjaci, mekušci, ljigavi paraziti na koje domaćin nema odgovor, otporni su na unutrašnji imuni sistem, organizam ih ne prepoznaje kao opasnost, pretnju ili uzrok bolesti. Neće pasti – mi moramo da ih oborimo.

Već nekoliko godina unazad slušam sa dozom nepoverenja i opravdane rezervisanosti – Belivuk će im doći glave, zbog Banjske im je odzvonilo, Rusi će ga otpisati zbog Ukrajine, Brisel će ga otpisati zbog Rusa, Savamala, Krušik, Jovanjica… Koliko su prepreka, za koje smo pomislili da će biti završna stanica njihove strahovlade, sa lakoćom preskočili i nastavili da galopiraju još brže, jače i bolje ka budućnosti u koju veruju?

Ovaj niz razočarenja ima dvostruki efekat – njih ostavlja u uverenju da su nedodirljivi, a nas baca u očaj i stvara osećaj potpune bespomoćnosti koja parališe. Čak i onda kada se trgnemo, kada se javi dovoljno snage za nekom vrstom makar i minimalnog otpora, angažuju se kvislinzi-spavači, pomoćni odredi uzurpatora koji već imaju razrađen plan i postavljen zadatak kako da tu energiju neutrališu, a otpor obesmisle.

Čitav bataljon izdajnika ponosno kliče novom Dučeu, a do juče su se pretvarali da su njegovi zakleti neprijatelji. Najnovija žrtva svoje bolesne ambicije je Marko Bastać, koga je lično Vučić optužio za prisilni felacio nad venčanim kumom, a koji je sada, posle političkog felacija Kumu nad kumovima, dobio Stari grad kao nagradu. Mešavina beskrupuloznog konformizma i jeftine, deklamatorske retorike je dobitna kombinacija kako se postaje jastreb u Vučićevom kavezu.

Olakšavajuća okolnost našoj lakovernosti je u pravednoj potrebi za samoodbranom i kontranapadom koja nas navodi na nekritično prepuštanje toj iluziji o novom lideru, o novom spasitelju, zbog koje prihvatamo i očigledno trulo voće, ma ne voće, već crve u ljudskom obliku koji rovare, truju i zagađuju okolinu, ali uvek uspeju da prokopaju kanal do svog cilja.

Da bismo pobedili Vučića moramo biti bolji od njega. Bolji od njega na polju gde se sa njim sudaramo. Da bismo bili bolji moramo da znamo karakter i anatomiju njegove vladavine. On je sredstvo koje služi da ušećeri gorki lek koji Srbi moraju da progutaju.

On je efikasni dozer i zaslađivač, presvlaka za tabletu, dodatak za umanjivanje neželjenih efekata. On to čini novcem, jer smatra da se novcem može uraditi sve, pa će sve uraditi zbog novca. To je temelj njegovog spoljašnjeg legitimiteta. On sve spoljnopolitičke izazove (Kosovo, region, Rio Tinto…) rešava parama, pravda parama i pobeđuje parama.

Armaturu njegovog režima čini hibridni korisnik usluga koje pruža stabilokratija. Evolucija osnove društvene piramide je krenula od roba u robovlasničkom sistemu, preko podanika u feudalno-aristokratskom sistemu, da bi posle niza revolucija građanin postao stub kapitalizma, a radnik-proleter stub socijalizma.

Analogni završetak ovog viševekovnog procesa je redukovan oblik života – savremeni konzument administrativnih usluga koji prema vladajućoj strukturi ima samo transakciono-obligacioni odnos. On je bez ideje, bez ideologije, bez duhovne vertikale, bez religijskog sadržaja iako reaguje na religijske simbole, bez klasne diferencijacije sa lažnom etiketom „srednje klase“, tačnije osuđen na osrednjost, prosečnost, beznačajnost. Njemu nije oduzeto pravo izbora, ali mu je izbor unapred nametnut.

Izbor je napravljen mnogo pre izbornog dana. Poput biranja novog mobilnog telefona kod istog provajdera. Ista firma, isti vlasnici, isti prodavci – samo je proizvod unapređen da zadovoljava potrebe kupca.

Da bi se kupovina obavila što bezbolnije tu su masovni mediji na naprave hajp oko novog must have proizvoda, tu su analitičari, agenti od uticaja, marketing laboratorije da promovišu i što bolje upakuju ponuđeni/nametnuti proizvod. Predizborna kampanja prekopirana je EPP atmosfera za brend koji je nesporan, neodoljiv, kojoj pojedinac prepušten medijsko-propagandnoj stihiji nije u stanju da odoli. A i zašto bi odolevao ako su tim proizvodom zadovoljene njegove osnovne potrebe, život olakšan, uživanje zagarantovano?

Zadovoljni korisnik je naravno na dnu lanca ishrane, jer dividende ubiraju vlasnici korporacija, naravno i lice kampanje ne ostaje kratkih rukava. Najvažnije od svega jeste da je pasivno zadovoljstvo hipnotisanih potrošača preduslov za lančanu reakciju ponude i potražnje koja
dobija perpetualni karakter.

Pitate se zašto Vučić toliko duga traje i kada će pasti? Odgovor je surovo jednostavan. Zato što su ljudi u principu zadovoljni njegovom vladavinom, jer zadovoljava njihove najprimitivnije zahteve. On je apdejtovan proizvod koji pokriva čitavo tržište i kome je dozvoljeno da uništi bili kakvu konkurenciju.

Unapređeni demokrata koga su proglasili Najveropljaninom, dragi gost zapadnih dvorova, koji će Srbiju uvesti u red najbogatijih i najjačih državu inat svima! Modernizovani radikal koji se nekima prikazuje kao Lazar, nekima kao Milošević, koji će odbraniti Kosovo, posrbiti Crnu Goru, izbrisati granicu na Drini, opet u inat svima!

I sve to puneći džepove monopol-parama ciljanom pojedincu, koji nije ni radikal, ni demokrata, ni birač, on je jednostavno konzument. A taj konzument je zadovoljan svojim dilerom i nema nameru da ga menja.

I zato su besmislene priče o predizbornim ideološkim kolonama, jer u Srbiji ne postoji ideološka utakmica. U koloniji se dozvoljava samo ažuriranje istog sistema, ali ne i njegov reset.

Da ponovim – Vučić neće pasti, on se mora ukloniti. On je medijana, tačka preseka, upakovani proizvod koji spaja kompaniju proizvođača u vidu spoljašnjeg faktora i kupca konzumenta u vidu unutrašnjeg faktora. Vučić pada onda kada sistem čija je ON posledica bude pao, a sistem pada, odnosno sistem se menja/prilagođava/ apdejtuje kada se potrebe konzumenta promene.

Srbima je za sada dobro, odnosno nije im dovoljno loše da bi se odlučili za promenu. Da li će slike ekološke apokalipse nešto u Srbima pokrenuti, upaliti, promeniti – ostaje da se vidi. Za sada, na EEG-u prosečnog Srbina posle akutelizacije ekoloških tema zabeleženi su samo upozoravajući pikovi. Bura u čaši ili nekontrolisani okidač – to be continued….

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.