Lični stav Dušana Petričića: Duško Radović je prezirao kalkulantski patriotizam

Štaviše, i u konkurenciji tuđih mudrosti i krilatica koje su obeležile poslednjih nekoliko decenija – Niko ne sme da vas bije, Kosovo – najskuplja srpska reč, Srbi – nebeski narod, Ako treba, ješćemo korijenje, Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine… ova Duškova konstatacija najtačnija je dijagnoza naše bolesti.

Duško Radović bio je stidljiv čovek. Iza njegove prividne namrgođenosti krila se jedna ogromna, neiskvarena duša deteta i logična potreba da se ona zaštiti ne bi li nesmetano emitovala sva ona čuda i lepote koje nam je pisac ostavio u amanet.

U procesu konstantnog osmišljavanja svega i svačega, što je bilo njegovo svakodnevno prirodno stanje, Duško je insistirao na besprekornoj tačnosti svake zamišljene slike ili napisane reči. Samo tako je mogao biti siguran da verzija sveta koju nudi deci i odraslima ima smisla. Iz straha od nepreciznosti poticala je i njegova stidljivost i osećaj sramote da bi se neka njegova misao ili javno izrečena poruka mogli pogrešno razumeti.

Izmaštani univerzum koji nam je nudio bio je isuviše tanan i kompleksan da bi ga on podelio sa nama bez izuzetne profesionalne odgovornosti.

Stid ga je bilo i kada je, davnih pedesetih godina prošlog veka, sedeći za kasom studentske menze pomislio da bi više voleo da piše pesme za decu. Pisao ih je i dugo duboko sumnjao u njihov smisao i kvalitet.

Onda ih je jednog dana spakovao u koverat i poslao na adresu lista PIONIR. Stid mu je bio saputnik i kada je, nestrpljiv da sačeka odgovor, nekoliko dana kasnije lično odšetao do redakcije, zakucao na vrata i našao se oči u oči sa strogom urednicom.

Ona je dugo telefonirala, a on, nervozan, šetao očima po uredničkom stolu i ugledao svoje pesme, prekucane. Od uzbuđenja i stida, hteo je da pobegne iz sobe, ali ga je urednica, koja je upravo završila razgovor zaustavila i pitala šta želi.

Odgovorio je da je poslao zbirku pesama, pa je svratio da se raspita o njihovoj sudbini i eto, ugledao ih na njenom stolu. Urednica ga je zapanjeno pogledala pošto su pesme bile potpisane ženskim imenom.

Strah od neuspeha sprečio ga je da stavi svoje ime ispod pesama pa ih je poslao pod pseudonimom. Tako se taj krug stida završio na najlepši mogući način – objavljivanjem pesama i početkom jedne neverovatne karijere.

Duško Radović je u mnogim sećanjima personifikacija onog najboljeg što nam je

to vreme dalo. I čini se, sada, sa ove vremenske distance i iz ove nesrećne realnosti koja nam je zapala, da je Duško Radović mogao postojati samo tada u takvim okolnostima.

U okolnostima i u sredini u kojoj se još uvek prepoznavao elementarni red stvari, struktura koja je jasno delila dobro od zla, istinu od laži, crno od belog.

Duškov magični, alternativni svet mogao je nastati samo na temeljima jedne takve pouzdane i dovoljno čvrste kategorizacije, u jednom, izvesno je, nesavršenom vremenu, koje je ipak podrazumevalo nasušnu potrebu za slobodama svake vrste.

Danas živimo u okolnostima sistematski i namerno poremećenih vrednosti u kojima je pojava takve vrste umetnika sa prefinjenom imaginacijom gotovo nemoguća. Rekli bismo – izumiruća vrsta.

Zato je Duško Radović najprecizniji mogući instrument za merenje vrednosnih parametara vremena u kojem je on stvarao i ovog današnjeg rijalitija. Pritom, ne govorimo o razlici između dobrog i lošeg, između lepog i ružnog – govorimo o razlici između smislenog i besmislenog.

Svojom rečenicom sa početka ovog teksta o nestanku onih od kojih bi moglo da nas bude sramota, Duško je naslutio vreme tektonskog poremećaja. Centar za stid koji je, verovali smo, biološki usađen u svaki primerak ljudske vrste, kompas, kod nekog veći, kod nekog manji, koji nam pomaže u navigaciji kroz život i vreme, atrofirao je neslućenom brzinom i zadržao se kod sve manjeg broja preživelih primeraka.

Rečenica koju ljudi iz nemoći sve češće potežu: SRAM VAS BILO! potpuno gubi svoj smisao. Opominjuće i žestoko značenje ona ima samo u glavama onih koji rečenicu upućuju, onih koji poseduju pomenuti moralni kompas. A masa obezdušenih kojima smo okruženi i kojima je opomena upućena, niti čuje niti može da razume njeno značenje.

Prošlo je 38 godina otkako nas je Duško napustio. Često se zapitamo kako je moguće da su deca, odrasla na poeziji i mudrostima ovakvog vaspitača danas tvorci i glavni akteri tužnog i beznadežnog ambijenta koji nas okružuje.

Mislim da je ogroman broj onih koji nisu čitali ili su pogrešno razumeli poruke Duška Radovića.

Bio je pesnik jedne neobične poezije koja je kreirana nekonvencionalnim načinima i koja je, beskrajno umna i maštovita, tražila istu takvu publiku.

Ulazak u Duškov luna-park nije bio besplatan. Plaćao se vrednoćom, pameću i ambicijom da se razume jedan čaroban poetski sklop kakvog pre toga nije bilo u našoj poeziji za decu. I onda je, polako, naočigled nas savremenika stasavala jedna nova, moderna publika željna literature koja funkcioniše na mnogo planova i zadovoljava najraznovrsnije zahteve čitalaca.

Dobili smo jedan obrazovan i potkovan čitalački korpus koji je i u literaturi i u drugim medijima tražio i prepoznavao, shodno tadašnjoj političkoj situaciji, hrabre i pametne poruke. Naučili smo da čitamo između redova.

Razvila se izuzetno zanimljiva i kvalitetna komunikacija između pisaca, novinara, TV autora, filmskih i pozorišnih stvaralaca i njihove publike.

Siguran sam da je jedan od glavnih tvoraca jezika te komunikacije bio Duško Radović.

Bio je to vrhunski, divljenja vredan domet, sasvim ukorak sa tadašnjim evropskim i svetskim trendovima.

I šta se onda dogodilo? Uleteli smo u četiri decenije košmara koji je surovo poništio sve prethodne domete. Loši đaci, ponavljači, nepismeni i polupismeni foliranti, pod zastavama lažnog patriotizma i sličnih manipulacija, bez stida i srama proglasili su se novom elitom i oteli sve što se dalo oteti, zaključno sa državom.

Ne znamo jesu li u detinjstvu čitali Duška Radovića, neki možda i jesu, ali ga, sasvim sigurno, nisu razumeli. Najveći je problem sa onima koji su se pravili da ga razumeju.

Mnogi imaju dilemu, na kojoj strani bi Duško Radović danas bio u ovoj našoj podeljenoj, razorenoj i moralno posrnuloj državi. Znam da je Duško bio iskreni Jugosloven, znam da je bio ateista, znam da je iz dubine duše prezirao lažni i kalkulantski patriotizam i znam za njegov otvoreni i duboki animozitet prema onoj raščupanoj, bradatoj i primitivnoj četničkoj Srbiji. Iz njegovih usta sam to čuo.

Ja nemam dilemu – bio bi na strani pameti, obrazovanja, tačnosti, humanosti, poštenja i lepote. Dakle, na strani svega onoga što nam u trenutnoj državi i društvu tako vidljivo nedostaje.

Siguran sam da pogađate koja to strana nije.

I zato mislim da danas kada obeležavamo vek od rođenja ovog neuporedivog i čestitog čoveka nije fer, nije pošteno da se pravimo kao da je sve normalno i da je ovo jedna od uobičajenih godišnjica kada velikanima odužujemo svoj dug sa nekoliko lepih i pristojnih rečenica. Duško je pre svega bio tačan čovek.

U ime te tačnosti, priznajmo da smo kolosalno podbacili i izneverili sva Duškova nadanja i očekivanja. Bar mi koji smo ga čitali, razumeli i imali obavezu da to što smo razumeli primenimo na naše živote i živote naših potomaka.

Mi koji smo pretekli sačuvavši svest o značaju osećanja stida za zdravlje ljudske vrste, mi kojima je pamet i duhovitost Duška Radovića nasušna potreba, imamo obavezu da nekim dalekim budućim generacijama, s kolena na koleno prenesemo svest o tome da Srbija u dvadesetom veku nije jela zlatnim viljuškama, ali je imala Duška Radovića.

U vreme besramnog zasipanja razularene elite državnim i crkvenim ordenjem, oni koji su tačno pročitali i razumeli Duška Radovića neka sa ponosom nose na grudima osećaj stida kao poslednji, ali vredan trag ljudskosti.

Veliki je to kvalitet u ovim vremenima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.