Kako je to moguće!? Ovo pitanje pomešano s čuđenjem često postavljaju razložni pojedinci kao reakciju na svekolika štetočinstva ljudi iz vladajućeg političkog amalgama, a koji nisu izgubili sposobnost razlikovanja ispravnog od pogrešnog ponašanja.
Tim razložnim pojedincima je „moralni kolaps tihe većine“ koja je znala za primenu moralnih standarda kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, neshvatljiv, i ne mogu da razumeju okretanje leđa te većine od očiglednih nepočinstava ljudi iz vladajućeg kartela.
Uzmimo nekoliko sasvim neselektivno i proizvoljno izabranih primera nedela iz naše političke i društvene stvarnosti.
Nedavno je general Zdravko Ponoš u Skupštini Srbije o potpredsedniku Vlade Srbije Aleksandru Vulinu rekao sledeće: „Vi ste imali opservaciju na temu promena stanja svesti. Nije to ta promena svesti koju vi imate u vidu. To što vama pada na pamet je ono što vama kratko traje i morate ponovo sutra da uzmete to što vam menja svest.
To je jedna od stvari koja pravi problem vašem šefu, pa je morao da se žali čak i političkim protivnicima kako s vama da izađe na kraj. Nije nepoznato da ste u tom stanju svesti polupali komandnu tablu na službenom audiju, da ste polupali kabinet“, (24.07.2024).
Jednostavnije rečeno, Ponoš je optužio Vulina da je zavisnik od psihoaktivnih supstanci.
Na te optužbe nije bilo demantija. Pre nekoliko dana u pauzi zasedanja SO Vrbas jedan odbornik iz vladajuće koalicije u prisustvu svojih stranačkih intimusa pokušao je davljenje jednog opozicionog odbornika.
Ova dva naizgled nepovezana slučaja govore da raskrinkavanje jednog političara s jedne strane i spremnost na zlodelo jednog marginalnog provincijalnog aparatčika, imaju zajednički imenitelj u skarednom ponašanju. Da se razumemo, besprizorno ponašanje koje nije sankcionisano samo je korak ka zlodelu.
Pitanje s početka teksta zahteva preinačenje u pitanje „ko smo to mi“ i kakav je „horizont našeg zajedničkog smisla“ ukoliko gore pomenute optužbe na račun jednog političara i neuviđanje amoralnog ponašanja jednog aparatčika od strane njegovih intimusa ne nailaze na sankcije.
Ako pripadnici vladajućeg kartela ne vide zlo koje su neki ljudi iz njihovog bratstva po uverenju spremni da učine drugima iako je to u ovoj fazi samo pogrešno ponašanje, oni svojim ćutanjem legitimišu nasilje i odurno ponašanje.
Ako ćemo pošteno i svi oni koji ignorišu ovakvu društvenu stvarnost i „samoubilačko bežanje od stvarnosti“ legitimišu režim koji ništa od civilizacijskih normi ponašanja ne poznaje ili u još boljem slučaju sa srditošću odbacuju civilizacijske tekovine.
Ipak, ovde nije naglasak na stranačkom aparatu obučenom da mrzi neistomišljenike već na onoj tihoj većini naše države van stranačkog aparata, koja ne sprečava ljude da se ponašaju na neispravan način.
Došli smo dotle da su standardne moralne norme kompromitovane, jer kako drugačije tumačiti odsustvo reakcije javnosti na nedela od kojih su ona gore navedena samo mala ilustracija svakojakih do sada.
Prošlost razlikovanja ispravnog od pogrešnog ponašanja umrla nam je na rukama, jer je ne primenjujemo na iskustvo sopstvenog vremena. Birati da „ne vidiš“ nedela koja te okružuju nije ništa drugo do učestvovanje u njima.
Nisu bitni oni nesrećni nižerazredni aparatčici koji trčkaraju oko političara na njegovim konferencijama za štampu, na etiketiranog da je zavisan od opojnih droga, bitna je ona većina koja se odrekla civilizovanih standarda.
Kod rodonačelnika sintagme „srpski svet“ i jeste bitno da nemaš mišljenje i ta njihova glupost nepodnošljivo agresivna jeste mantra s kojom sve vreme nastupaju u javnosti.
Potpisnik ovog teksta i sam ima osećaj griže savesti jer je jednog trenutka dopustio da razmišlja kako se brani nešto loše od goreg.
Onaj kojeg nedela ne pokrenu definitivno se nikada neće ni pokrenuti.
Autor je doktor političkih nauka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.