Kolumna Ljubodraga Stojadinovića: Džihad protiv Danasa

Komad prostora su izgubili opasni novinari dajući svom mišljenju slobodu, što je dovelo do otuđivanja svete zemlje njihovom izdajom. Takvu otadžbinu čuva samo jedan, odlučan da učini svaku nezamislivu budalaštinu kako bi ostao junak slabovide gomile.

Da je čitao Domanovića znao bi da više nema gde, osim u ponor zajedno sa čoporom.

Sve čega nema može da bude vraćeno u okvire nepostojećih granica, samo ako bi zaćutali oni koji ometaju proces jesenjeg vrenja u prvoj i jedinoj srpskoj glavi. Iz nje izlazi tegobni misaoni splin koji uvek iznova vodi u stanje masovnog nervnog sloma.

Mnogi ljudi, prostori i stvari, radosti i ostaci nade – sve je to negde na granici nepovratnog. Ajatolah zna bar toliko.

Ali, on želi da iz straha od smrtnog greha izađe očišćen tuđim strahovima. Da bude nedužan, obanjan patrijarhovom svetom vodicom, ponovo pričešćen i upućen u svetu tajnu večnog trajanja.

Ima li sa takvim naumom bilo kakve veze pismo iz Švajcarske? Misli se da je pretnja masovnim smaknućima novinara napisana drugačije nego ranije pretnje. Nekako je pismena „preko svake očekivane mere“, što bi značilo da ne dolazi iz sekte, nego iz nepoznate sfere iznad nje. Pretnja je oblikovana jezikom džihada, ma koliko se tvorac namučio da se drži svetosavskog fundametalizma.

Analogija sa francuskim satiričnim časopisom je neotklonjiva, ali pogrešna i nastrana. Tamošnji masakr nisu učinili nacionalisti čuvajući Petu republiku, nego islamski paćenici, u slavu moćnog proroka.

Ima li Srbija svoje fanatike koji su robovi vere u svačiju smrt, makar kao izlaz iz nemoći zbog koje bi oduzimali živote? Nečiji zanos dopire do njih i drži ih u ubilačkoj radosti. To je služba strahu zbog koga su nemušto unajmljeni.

Nema vere koja svoje kultove i dogme otvoreno vezuje za uništenje drugačijeg, pa i sličnog sebi. Ali, nebrojeni su ratovi i zločini u ime crkve i unutar nje. Crkva Svetog Groba u Jerusalimu, sagrađena je na krvi i kostima inočke braće, koji su se vekovima međusobno surovo ubijali u tom prostoru (Sajmon Sibag Montefjore, Jerusalim – biografija grada). To je fanatizam nastao iz iluzije o pravovernosti i služenja njoj. Masovno ubijanje među braćom zbog poimanja dogme, i osvajanja ili čuvanja prostora „u bludu, prljavštini i smradu“. (Montefjore)

Ovi navodi nisu prilog negaciji bilo čije vere – to je uostalom lična stvar – nego indicija njene upotrebe u zanosu i slepilu. Lažni verski trans često je opravdanje za zločine. U ime bilo čijeg boga ili njegovog izaslanika, ili onoga koji misli da se uz pomoć čuda uzdigao iznad ljudi – to je svejedno.

U pretećem pismu Danasu najavljen je sadistički obred, ubijanje i vlastito žrtvovanje. Pisac tog testamenta je zadivljen i opsednut scenama pogubljenja. Za žrtve su određeni krivci za Kosovo i bezbožje u njihovoj krivici, ali sa njima nestaju i mučenici koji izvršavaju kaznu. Savršenstvo u svetom ratu, saglasje u simbiotičkoj smrti islama i svetosavlja. Kraj Danasa i krivaca iz njega i povratak negdašnje Srbije u prizrensku prestonicu.

Pre nekoliko sedmica, Vladar je proglasio Danas tabloidom. Taj dnevnik je postao meta dirigovane mržnje. Uostalom, Vladar ima biografiju iz jednog od svojih života u kojoj je bio medijski inkvizitor. Čuvar jedinog mišljenja, cenzor i revnosni pogrebnik novina koje je uništavao policijskom, sudskom i finansijskom torturom i tegobnom javnom histerijom.

Tadašnju moć je umeo je da koristi u skladu sa svojim budućim rastom. U susretima sa novinarima koji zaista traže odgovore i ne dopuštaju mu da sam sebi postavlja pitanja, postaje istinski neprijatan cinik, onaj koji vređa, menja teme i govori bez reda ono što mu padne na pamet. Najčešće, da „mediji iz Luksemburga“ žele njegov pad, a sa tim i slom Srbije.

Na tu potpuno maloumnu formulu, većina korisnika njegovih tabloida ne pokazuje nikakvu rezervu. On tu okolnost koristi kao vrelo oružje, i sredstvo za razjarivanje kleropatriotske grupacije do krajnje agresivnosti, svuda gde su raspoređeni njegovi ratnici.

Lice Nebojša Bakarec je juče u parlamentu proglasilo Danas ratnim neprijateljem Srbije. Tek posle toga poruka iz Švajcarske ima smisla.

Nije to samo desnica koja je bila na lancu, pa se otrgla. Nije se otrgla, ona je tupo oruđe za nasilje nad umom. To je glas verske sekte. Mediji su dužni da se priklone kultu, ili će biti ugašeni na jedan od mogućih načina.

To su tačke pucanja u glave koje misle slobodno. Najava terora nad mišljenjem i podela istinskog straha u slavu novog boga. Nasilno zaustavljanje sumnje u njegovo postojanje.

Ne mora čak ni da se puca. Ludi koji pred užasom zaćute, svejedno su mrtvi.

Kolumna je primarno objavljena na sajtu N1.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.